Novi prevodi p r e d a v a n j a Rudolfa Steinera i t e k s t o v a poznatih antropozofskih autora. Informacije o poslednje objavljenim k n j i g a m a
************************************************************************************
Sećanja: 17. jul 1918. – Dan kada su Romanovi ubijeni
O tome kako je najmlađa ćerka ipak preživela i svim daljim događajima iz njenog tragičnog života, možete pročitati u sledećem tekstu: Anastasija Romanov
********************************************************
*******************************************************
Pun Mesec iznad Rio de Žaneira, 2023.
********************************************************
Peto jevanđelje / Rudolf Steiner
Kristijanija (Oslo), 2, oktobar 1913. (drugo predavanje)
U ovom razmatranju započinjemo sa takozvanim događajem Duhova. U prvom predavanju ja sam već napomenuo, da pogled vidovitog istraživanja najpre može da bude makar upravljen na ovaj događaj. Jer se ovaj događaj prikazuje tom unazad usmerenom vidovitom pogledu tako kao neka vrsta buđenja, koje su osetile one ličnosti određenog dana, na koji upravo treba da podseti praznik Duhova, one ličnosti, koje se uobičajeno nazivaju apostoli ili sledbenici Hrista Isusa. Nije lako proizvesti tačnu predstavu svih ovih bez sumnje čudnih pojava i mi ćemo morati da se setimo već na ponešto takoreći u temeljima naše duše, što može da nam sleduje iz dosadašnjih antropozofskih razmatranja, ako hoćemo da povežemo tačne predstave sa svim tim što treba danas da se kaže baš o ovoj temi našeg ciklusa predavanja.
Kao probuđeni su izgledali sebi apostoli, kao ljudi, koji su u ovom trenutku imali osećaj, da su dugo vreme – kroz mnogo dana – živeli u jednom njima neuobičajenom stanju svesti. Bilo je to zaista nešto kao neka vrsta buđenja iz dubokog spavanja, svakako neobičnog spavanja ispunjenog snovima, kao iz spavanja, koje je pak takvo – napominjem izričito, da govorim uvek o načinu kako se to objavilo svesti apostola –, da se uz to izvršavaju svi spoljašnji dnevni poslovi, ide se naokolo kao telesno zdrav čovek, tako da u neku ruku i drugi ljudi, s kojima se ophodi, uopšte ne vide na nekom, da se nalazi u drugom stanju svesti. Ipak je nastupio trenutak, kada je apostolima izgledalo tako, kao da su mnogo dana proživeli u nekom spavanju ispunjenom snovima, iz kojeg su sad probuđeni s ovim događajem Duhova. I ovo buđenje su oni već osećali na čudan način: oni su zaista osećali, kao kada bi se iz svemira na njih spustilo nešto, što bi se moglo nazvati samo supstancom svevladajuće ljubavi. Apostoli su se osećali kao takoreći odozgo nadole oplođeni kroz svevladajuću ljubav i kao probuđeni iz opisanog snolikog stanja života. Kao kada bi kroz sve ono, što kao prvobitna snaga ljubavi, koja prožima i razgrejava svemir, bili probuđeni, kao kada bi se ova prvobitna snaga ljubavi spustila u dušu svakog pojedinog, tako su oni izgledali sebi. I drugim ljudima, koji su mogli da ih posmatraju kako sada govore, oni su izgledali sasvim čudno. Oni su znali, ti drugi ljudi, da su apostoli dotle živeli na izvanredno jednostavan način, od kojih su se neki doduše poslednjih dana ponašali neobično, kao probuđeni iz sna. To se znalo. Sada pak oni su izgledali ljudima kao promenjeni: kao ljudi, koji su doista postigli sasvim novo stanje, sasvim novo raspoloženje duše, kao ljudi, koji su izgubili svu uskost života, svu sebičnost života, a zadobili beskrajno široko srce, sveobuhvatnu toleranciju u unutrašnjem, duboko razumevanje srca za sve što je ljudsko na Zemlji, koji su mogli da se izraze tako, da ih je razumeo svako ko je tu bio. Osetilo se takoreći, da su mogli da gledaju u svako srce i dušu i da iz najdubljeg unutrašjeg dokuče tajne duše, tako da su svakog mogli da uteše i kažu mu baš ono što mu je bilo potrebno.
Celo predavanje u odeljku ‘1913’
********************************************************
Kapela «La Motta» sa freskama Liane Collot d‘Herbois
*********************************************************
Uskrs
*********************************************************
Svetlost na putu
Mabel Collins
KOMENTARI
I: «Pre nego što mogu da vide, oči moraju biti nesposobne za suze.»
Svi čitaoci ove knjige treba jasno da zapamte da je to knjiga koja može izgledati kao da sadrži nešto filozofije u sebi, ali i vrlo malo smisla, posebno za one koji veruju da je napisana običnim engleskim jezikom. Za mnoge koji je budu čitali na ovaj način ona će biti – ne toliko kavijar, koliko maslinke sa jakim ukusom soli. Budi upozoren i nemoj mnogo čitati na taj način.
Ima i drugi način čitanja, koji je, zapravo, jedini koji mnogi autori uopšte koriste. To nije čitanje između redova, već čitanje unutar reči. To je, zapravo, dešifrovanje jedne duboke šifre. Svi alhemičarski radovi napisani su šifrom o kojoj govorim; koristili su je veliki filozofi i pesnici svih vremena. Sistematski je koriste adepti u životu i znanju, koji, naizgled, otkrivajući svoju najdublju mudrost, u stvari skrivaju njenu misteriju u samim rečima koje joj daju okvir. Oni ne mogu da učine više od toga. Postoji prirodni zakon koji zahteva da čovek mora sâm da protumači ove misterije. Nijednim drugim metodom ne može doći do njih. Čovek koji želi da živi mora sâm da jede svoju hranu: to je prost prirodni zakon – koji se odnosi i na viši život. Čovek koji hoće da živi i da dela ne može da bude hranjen kašikom, kao beba; mora da jede sâm.
Predlažem da delove «Svetlosti na putu» prevedem na nov i ponekad jednostavniji jezik; ali ne mogu da kažem hoće li taj moj napor zaista predstavljati prevod. Gluvonemom čoveku istina ne postaje ništa razumljivija ako je, da bi je takvom učinio, neki lingvista prevede u reči na svim živim i mrtvim jezicima, i ako mu taj prevod onda viče na uho. Ali, za one koji nisu gluvi i nemi, jedan je jezik po pravilu lakši od ostalih; takvima ću se sada obratiti.
Ceo tekst (br. 5) u odeljku ‘Mabel Collins’
*********************************************************
Predivna planeta Zemlja
*********************************************************
Goetheanum noću / mart 2023.
*********************************************************
Sećanja na važne datume
Izvornik: Der 27. Februar 1861: Rudolf Steiners wahrer Geburtstag Thomas Meyer, Der Europäer / Nr. 11 / September 2011. / Povodom 150. god. od rođenja Rudolfa Štajnera
27. februar 1861: Pravi dan rođenja R. Štajnera
Razjašnjenje pitanja okruženog špekulacijama daje sâm Rudolf Štajner
Pre proticanja 150. godine od rođenja Rudolfa Štajnera u ovome što sledi treba da se pokaže, zbog čega 27. a ne 25. februar treba smatrati pravim danom rođenja.
Ova stvar nije tako sporedna ili beznačajna, kako bi to moglo da izgleda na prvi pogled. Ona se naime nalazi u povezanosti sa jednom principijelnom činjenicom duhovnog istraživanja: Domet ovog istraživanja ni u kom slučaju nije toliko apsolutno neograničen, kao što to može da se čini ponekoj glavi, koja o Štajnerovoj duhovno-istraživačkoj kompetenciji doduše ima visoko, ali ipak ne mišljenje koje odgovara stvarnosti. Tako na primer Juditha von Halle smatra da je tako reći „nepristojno“ sumnjati u sposobnost Rudolfa Štajnera, da može kroz okultno istraživanje besprekorno da utvrdi svoj vlastiti datum rođenja. Ona piše: „Vlastiti dan smrti ostaje skriven i za posvećenog, ali precizno određivanje vlastitog dana rođenja za individualnost, kakva je Rudolf Štajner, koja se sa lakoćom može kretati kroz duhovne hronike, ne predstavlja stvarno nikakav poseban izazov.“[1]
Rudolf Štajner je u vezi sa ovim imao sasvim drugačije shvatanje. Za duhovno istraživanje, tako on kaže u jednom javnom predavanju u Liestalu 16. oktobra 1916, „postoje već u području običnog života saznanja, koja mogu da se iskuse samo kroz saopštenje.“ (…) Postoje „naime saznanja, iz čoveku štaviše bliskih oblasti, koje se tako moraju obraditi kao verske istine sa neke više oblasti“. Koje su to sasvim bliske oblasti? Štajnerov odgovor glasi: „Čovek mora u običnom životu nešto da primi kroz saopštenje, a da to što mu je saopšteno za njega ne može da bude iskustvo; naime, znanje o tome, šta se sa njim desilo između trenutka njegovog rođenja i onoga, do čega on može natrag da se seti kroz svoje pamćenje. Ako čovek kao duhovni istraživač obrazuje duhovne snage saznanja, tako on gleda doduše iza ovog trenutka unatrag [u pravcu rođenja. TM]; ali počev od razvojnog perioda, do tog koga se u običnom životu seća unatrag , ’duhovno oko’ ne vidi događaje u formi čulnog sveta, nego ono, što se desilo u duhovnoj oblasti, dok su se odgovarajuće činjenice odigravale u fizičkom svetu. Ti za čula opažljivi (vidljivi) događaji kao takvi, ako kroz doživljaj ne mogu da postanu svesni, mogu takođe za duhovno iskustvo da budu primljeni samo kroz saopštenje. (Nijedan duhovni istraživač koji zdravo razmišlja neće na primer verovati, da bi on mogao da se odrekne saopštenja svojih bližnjih i da bi, to što je na ovaj način dobijeno iskustvom, on trebao da zadobije kroz duhovno gledanje.)“[2]
Te činjenice u čulnom svetu, koje ovde dolaze u obzir, koje takođe duhovni naučnik ne može neposredno da istraži, već ih može dobiti samo kroz saopštenje (otkrivanje) drugih počinju dakle već sa fizičkim okolnostima rođenja, krštenja etc. Da svakako to što se iskusi „samo kroz saopštenje“ može biti podložno izvesnim nesigurnostima (kvalitet posmatranja, pouzdanost svedoka itd.), koje u čisto duhovnom (Akaša-) istraživanju mogu biti isključene, razume se po sebi.
„Samo kroz saopštenje iskusiti“
Čovek mora u običnom životu nešto da primi kroz saopštenje, a da to što mu je saopšteno za njega ne može da bude iskustvo; naime, znanje o tome, šta se sa njim desilo između trenutka njegovog rođenja i onoga, do čega on može natrag da se seti kroz svoje pamćenje. Ako čovek kao duhovni istraživač obrazuje duhovne snage saznanja, tako on gleda doduše iza ovog trenutka unatrag [u pravcu rođenja. TM]; ali počev od razvojnog perioda, do tog koga se u običnom životu seća unatrag , ’duhovno oko’ ne vidi događaje u formi čulnog sveta, nego ono, što se desilo u duhovnoj oblasti, dok su se odgovarajuće činjenice odigravale u fizičkom svetu. Ti za čula opažljivi događaji kao takvi, ako kroz doživljaj ne mogu da postanu svesni, mogu takođe za duhovno iskustvo da budu primljeni samo kroz saopštenje. (Nijedan duhovni istraživač koji zdravo razmišlja neće na primer verovati, da bi on mogao da se odrekne saopštenja svojih bližnjih i da bi, to što je na ovaj način dobijeno iskustvom, on trebao da zadobije kroz duhovno gledanje.) – Tako postoje za duhovnu nauku već u području običnog života saznanja, koja mogu da se iskuse samo kroz saopštenje.
Rudolf Štajner, Čovekov život sa stanovišta duhovne nauke (antropozofija), predavanje u Liestalu od 16. oktobra 1916, danas u GA 35, str. 225 i dalje._
„Nikakav poseban izazov“
Na ovom mestu možemo moliću lepo da bez emocija i u unutrašnjem miru postavimo sebi pitanje, da li još nešto treba učiniti sa uljudnošću, najveća duhovna blaga uzeti iz ruku jedne od najznačajnijih individualnosti koja se utelovila na Zemlji sa sve većim strahopoštovanjem i zahvalnom smetenošću i istovremeno podmetnuti, da nije u kompetenciji ove individualnosti, da verificira dan vlastitog rođenja. – Vlastiti dan smrti ostaje skriven i za posvećenog, ali precizno određivanje vlastitog dana rođenja za individualnost, kakva je Rudolf Štajner, koja se sa lakoćom može kretati kroz duhovne hronike, ne predstavlja stvarno nikakav poseban izazov.
(…)
Pitanje u vezi pravog dana rođenja Rudolfa Štajnera obrazuje vrata ka putu razumevanja, koji nas neposredno uvodi u karmičku biografiju jednog čoveka, za koga jedva da je još vrednovano visoko suštastvo koje se nalazi u njemu. Na ovom putu se nalaze neotkriveni aspekti jedne okultne životne slike (…)
Judith von Halle, Rudolf Štajner, Majstor Bele lože – O okultnoj biografiji, Dornah 2011, str. 95.____________________________________________
Ni sa jednom rečju se ne nagoveštava, da ovo što je rečeno ne bi bilo tačno za sâmog Rudolfa Štajnera.
Šta ovde izgovara Štajner o nemogućnosti direktnog duhovno-naučnog istraživanja čulnih činjenica u navedenom odsečku vremena, počiva mnogo više na njegovom najsvojstvenijem iskustvu.
Upravo su se u odnosu na okolnosti njegovog sopstvenog rođenja i krštenja pojavila naime u određenom trenutku u povezanosti sa krštenicom izvesna neslaganja, koja su roditelji bili otkrili i reklamirali 1879. god. Tako je na primer na krštenici uneto pogrešno ime i pogrešno označenje mesta, što je zatim korigovano na novo napravljenoj krštenici.
Sâm Štajner je morao zbog izvesnih nejasnoća u tome što mu je preneto dokumentima ili usmeno čak privremeno da prihvati, da bi 25. bio njegov pravi dan rođenja. Jer stvarno egzistira jedan nedatirani pisani dokument, na kome je on 25. – dabome samo ovaj put – zabeležio kao dan rođenja, mada je inače uvek navodio 27. O pozadinama ovog najpre zagonetnog odstupanja od uobičajeno navođenog datuma rođenja (27. februar) Ginter Ašof je sproveo brižljiva istraživanja i publikovao to u jednom članku u nedeljniku Das Goetheanum još pre dve godine (članak ima naslov „Novi dokumenti“ i nalazi se u ’Tekstovima za registrovane posetioce’ ovog sajta, prim. prev.). Istraživanja Gintera Ašofa daju dokaze, ne obazirući se na zamršene, ali u suštini razjašnjene pojedinosti, za naše slaganje pre svega u jednom: Štajner je za egzaktno pronalaženje svog vlastitog dana rođenja stvarno bio upućen na saopštenje drugih ljudi. On se kao „duhovni istraživač koji zdravo razmišlja“ nije predao iluziji u tom pogledu „ da bi mogao da se odrekne saopštenja svojih bližnjih i da bi, to što je na ovaj način dobijeno iskustvom, on trebao da zadobije kroz duhovno gledanje.“ Datum rođenja ne dâ se upravo bez ustezanja pronaći duhovnim istraživanjem, kako to nepromišljeno tvrde von Halle i drugi.
Poslednji zalet za egzoterično razjašnjenje ove stvari preduzeo je Štajner u jesen 1923, posetivši svoju sestru Leopoldinu u Hornu. 9. decembra je dao da se u nedeljniku Geteanum pod nazivom „Moj životni put“ pojavi prvi nastavak njegovih autobiografskih zapisa, u kojima stoji rečenica: „Ja sam rođen u Kraljevcu 27. februara 1861. godine.“
Iz ove činjenice se pokazuje, da je egzoterično razjašnjenje bilo dospelo do svog kraja. Jedan jedini put dokumentovano odstupanje datuma rođenja, time treba smatrati korigovanim kroz Štajnera sâmog. Da je on još u decembru 1923. imao razloge za 25. februar, tada bi on u svojoj autobiografiji bez sumnje naveo ovaj datum. On to nije učinio. Ko hoće da sumnja u to, da je Rudolf Štajner sa najvećom savesnošću ispitao do kraja istinski sadržaj različitih saopštenja o njegovom rođenju i njegovom krštenju i da je taj materijal uzajamno izvagao, pre nego što je svetu „iz poslednje ruke“ ostavio datum rođenja?
Tako nam je Rudolf Štajner u liestalskom predavanju iz 1916. dao sâm ključ u ruke, da bi u saglasnosti sa stvarnošću mogli da razumemo i rešimo zagonetku, koja je bila povezana sa početkom njegove inkarnacije.
Razumna upotreba ovog ključa baca naravno jasnu svetlost na čisto špekulativne navode o Štajnerovoj „okultnoj biografiji“ – koji se baziraju na navodno „pravom danu rođenja“ – u kompletnom neuvažavanju od sâmog Rudolfa Štajnera navedene razlike između neposrednog duhovno-istraživačkog saznanja i nekog takvog, koje se može dobiti „samo kroz saopštenje“.
T h o m a s M e y e r
Preveo S. N.
[1] Judith von Halle, Rudolf Štajner, Majstor Bele lože – O okultnoj biografiji, Dornah, 2011, str. 95 i dalje
[2] „Čovekov život sa stanovišta duhovne nauke (antropozofija)“, prema jednom javnom predavanju Rudolfa Štajnera (koje je on pregledao i pripremio za štampu) održanom u Liestalu 16. oktobra 1916, u GA 35.
*******************************************************
George Harrison ~ My Sweet Lord
*********************************************************
Feniks iz pepela / Thomas Meyer
Svi čitaoci Evropljanina znaju o činjenici uništavanja od drveta sagrađenog Prvog Goetheanuma u noći uoči Nove godine (Silvesternacht) 1922/23. «Pepeo» u naslovu treba da ukaže na taj događaj. Koliko se u ovoj povezanosti može govoriti o feniksu koji se podiže iz vlastitog pepela, treba da bude nagovešteno u toku ovih razmatranja.
Ocrtajmo najpre spoljašnju istoriju ovog jedinstvenog građevinskog dela. Nakon uzaludnog pokušaja da se građevina podigne u Minhenu, bilo je u Dornachu u podnožju Jure pronađeno buduće mesto gradnje na zemljištu koje je darovao bračni par Großheintz. Prva poseta Dornachu desila se pri višednevnom godišnjem odmoru Rudolfa Steinera i Marie von Sivers (kasnije Steiner) u kući Brotbeck. Bili su to prvi dani oktobra 1912, nakon završetka ciklusa predavanja o Jevanđelju po Marku, koji je održan u kući Geering u Binningenu. Marie Steiner izveštava: «Mora da je dr Steiner doživeo čudne stvari tamo u jednoj noći», kaže ona, «jer je iz sobe izašao smeten, i bilo je jasno, da je nešto teško morao da zbaci sa svoje duše. Kao s naprezanjem oterao je mračne senke sa svog čela. Zatim smo izašli napolje i krenuli u dugu šetnju, da bismo sa obližnjeg brda osmotrili okolinu. Samo s naporom smo savladavali put, ponekad bez jasne staze, da bismo se kasno uveče vratili kući. Sve to se desilo na tako neobično uverljiv, slikovit način, koji je u sebi nosio nešto simbolično.» Šta je Steiner doživeo u toj noći i u danu koji je sledio, to je on prećutao.
Ceo tekst u odeljku ‘Thomas Meyer’
*********************************************************
Novo
Iz štampe je izašlo drugo izdanje knjige „Meditacijski put Mihaelove škole“, decembar 2022. Knjiga je ovoga puta dostupna po znatno povoljnijoj ceni. Više informacija u odeljku „Knjige“.
*********************************************************
*********************************************************
Nekoliko novih Wort-izdanja, novembar 2022
Iz štampe je upravo izašlo nekoliko novih reprint-izdanja rasprodatih knjiga. Radi se o sledećim naslovima: 1. Tajna nauka u skici, 2. Legenda o hrami i Zlatna legenda, 3. Iz Akaša-hronike, 4. Antropozofska načela, 5. Filozofija slobode, 6. U borbi za novi jezik i 7. Poljoprivredni kurs. Detaljnije informacije posetioci sajta mogu pronaći u odeljku ‘Knjige’.
*********************************************************
Moorea
*********************************************************
Nova izdanja
Bečko vreme Rudolfa Steinera
O knjizi Martine Marie Sam: «Rudolf Steiner. Bečke godine»
Ne postoji nestašica u biografijama Rudolfa Steinera i ukoliko se više biografskog
materijala s vremenom otkriva, utoliko su bogatije ove biografije, a poneke broje čak i
hiljade stranica. Rekord, ako se pođe od obima, ima sada biografija, čiji je jedan od
tomova o Bečkim godinama. 1884-1890, upravo objavljen i obuhvata 550 stranica, t.z.
preračunato po godini gotovo 100 stranica. Ako bismo hteli da to zaračunamo na R.
Steinerov celokupni život, tako bi se došlo na otprilike 6000 stranica. To bi baš bio
jedan od najobuhvatnijih biografskih projekata o jednom čoveku, koji je ikada preduzet.
[Oficijelna biografija Vinstona Čerčila (Winston Churchill) od Martina Gilberta ima
svakako nedostižnih cirka 8500 stranica.]
Pa ipak, o ovom delu Martine Marie Sam moralo bi se reći: ovde nijedna stranica nije suvišna i zapravo jedva čekamo da vidimo nastavak ovog biografskog projekta u weimars- kom i berlinskom vremenu Rudolfa Steinera. Njena metoda je da iscrpno osvetli, koliko je to moguće, biografsko životno i ljudsko okruženje Rudolfa Steinera. Za to dovlači sve dotične pismene i usmene izjave Rudolfa Steinera, kao i izjave ljudi, sa kojima je on imao posla, o njihovim vezama sa njim. Ona poznaje i koristi celokupan biografski rad, koji su drugi pre nje obavili. Dodatno, gde su ostale nejasne ličnosti ili okolnosti života, ona preduzima dokumentovana istraživanja, da bi unela svetlo u tu stvar. Biografija Rudolfa Steinera, koja često izgleda zagonetno, biva na taj način čudesno vidljiva i razumljiva. …
Ceo tekst u odeljku ‘Antropozofi’
*********************************************************
*********************************************************
Mali Čuvar praga / AnthroWiki
Mi moramo najpre da prođemo pored malog Čuvara praga, ako hoćemo da probijemo veo našeg unutarnjeg duševnog života, da bismo došli do neposrednog opažanja duhovnog sveta. Takođe kada sa smrću pređemo prag, stoji on na našoj strani kao Anđeo smrti. U nešto drugačijem obliku može mali Čuvar da se pojavi i kao Dvojnik.
«Postoji ne samo jedan, već u suštini dva, jedan ‘manji’ i jedan ‘veći’ ‘Čuvar praga’. Tog prvog čovek sretne tada, kada počnu da se oslobođaju veze volje, mišljenja i osećanja unutar finijih tela (astralno i etersko telo) tako, kako je to prikazano u prethodnom poglavlju. Čovek dolazi pred velikog ‘Čuvara praga’, kada se oslobađanje veza proširi takođe na fizičke delove tela (najpre na mozak).» (GA 10)
Mali Čuvar je istkan iz naših dobrih i loših dela, i pojavljuje se prvo kao mračna, tmurna figura, koja od duhovnog učenika zahteva, da njega (Čuvara) preobrazi u svetlosno obličje. Mi ga nesvesno srećemo svaki put, ako se budimo iz spavanja. Tada nas on sprečava da pogledamo u unutrašnju prirodu donjih članova našeg bića i usmerava našu svest na čulni spoljašnji svet odnosno na razumsko mišljenje. Na taj način nas on štiti od zastrašujućeg pogleda pred našom nižom, tamnom, zmajolikom prirodom. Dokle god čovek još nije zreo, da izdrži ovaj pogled, on biva gurnut natrag.
«U toku etape, koja se u hrišćanskom posvećenju naziva trnova kruna, pojavljuje se jedan užasan fenomen, koji ima oznaku «Čuvar praga» i koji bi se takođe mogao nazvati pojavljivanje Dvojnika. Čovekovo duhovno biće, obrazovano od strujanja njegove volje, želja i razumskih sposobnosti, pojavljuje se tada posvećenom kao slika u snolikoj svesti. I ta slika je ponekad odbijajuća i uteruje strah, jer je rezultat njegovih dobrih i loših osobina i njegove karme; od svega toga je to slikovita personifikacija na astralnom planu. To je rđavi skeledžija u egipatskoj Knjizi mrtvih. Čovek mora da ga pobedi, da bi pronašao svoje više Ja. Čuvar praga, fenomen vidovitog gledanja do u najstarija vremena, je stvarni izvor svih mitova o borbi heroja sa čudovištem, Perseja i Herakla sa hidrom, Svetog Đorđa i Zigfrida sa zmajem (aždajom).
Prerano nastupanje vidovitosti i iznenadno pojavljivanje Dvojnika ili Čuvara praga, može onoga, ko nije prošao svu pripremu i nije obratio pažnju na sve mere opreza koje se daju učeniku, da dovede do ludila.» (GA 94)
Ceo tekst u odeljku ‘Antropozofi’
*********************************************************
*********************************************************
Intervju sa Steffenom Hartmannom / S. Knust
Meditacija i samorazvoj
Sebastian Knust: Dozvoli da krenemo sa tvojim životnim putem. Koji su bili putokazi u tvojoj spoljašnjoj i unutrašnjoj biografiji? Kada si ti na primer došao u kontakt sa antropozofijom? Kakav je bio tvoj dalji put odatle?
Steffen Hartmann: Ja sam Steffen Hartmann, pijanista, dakle po tome šta sam
studirao muzičar. Ovaj muzički put sam veoma intenzivno tražio već kao učenik. To je uvek bio moj veliki cilj. U studiranju muzike sve se dalje razvilo tako, da sam ja dalje
studirao i filozofiju. Tu mi je takođe bilo veoma važno, da idem nekim putem mišljenja.
Ne samo sa «Filozofijom slobode» Rudolfa Steinera, nego i sa Hegelom, Platonom i
Aristotelom; oni su me pratili mnogo godina. Zatim konačno pitanje, kako zapravo
filozofija prelazi u antropozofiju. Dugo je to za mene bila važna tema.
A sama antropozofija je u moj život stupila više spoljašnje gledano kroz waldorfsku
školu. Dakle, došao sam u waldorfsku školu sa devet godina i tu su u jednom ‹udaru› bili
prisutni euritmija, muzika, čitav waldorfski svet. Moji roditelji nisu antropozofi, ali su
tada jednostavno bili otvoreni i primetili su, da je ovo za mene kao dete upravo najbolja
škola.
Potom je bio jasan korak sa 15 godina, kada sam sebi postavio pitanje: Ko je Rudolf
Steiner? Šta je antropozofija? U to vreme mi je jedan učitelj muzike rekao: «Probaj da
čitaš ‹Kako se postižu saznanja viših svetova?› ili ‹Filozofiju slobode› od Rudolfa
Steinera». To sam ja tada počeo sa 15, 16 godina. I to je ubrzo za mene bio kao neki
‹dolazak duhovnoj kući›. Kao osećanje: Pa to je ono što sam uvek tražio. Nekako mi se
čini poznato, to je moj put. Bilo je možda malo naivno, lepo mladalački zaneseno, ali
ipak u isto vreme veoma ozbiljno. I zatim je bilo tako, što sam posle škole započeo vojnu
službu, i bilo mi je jasno, da još jednom moram preraditi ovaj pomalo naivan odnos
prema antropozofiji. Ja svakako ne mogu da tvrdim, kako sam imao osećanje da sve to
već znam. I tada sam veoma intenzivno radio na «Filozofiji slobode»; konkretno
rečenicu po rečenicu – godinu dana.
Još znam, da je za mene to bila svesna odluka, ili pitanje: Hoću li stvarno da vodim
jedan meditativan život, sa svim što tu pripada? Sebe sam takođe proverio, jer sam u
vezi toga imao veliki respekt. Tada sam imao 19 godina, a sa 20 sam doneo odluku. Sada
sam zaista još jednom pogledao natrag, od kada meditiram svaki dan. Možda sve do
dana, dok sam sa visokom temperaturom ležao u krevetu, kada to stvarno nije išlo. I
znam još, bilo je to jednom prilikom, kada mi je trebala pauza. To je bilo posle prvih 3, 4
godine. Primetio sam da sam ušao u neko prisiljavanje, i onda sam sebi svesno rekao za
tri, četiri nedelje: Dakle, sada ti nemoj da meditiraš. To je u stvari bio jedini prekid. Da,
ukoliko je to put od moje 19. godine, na koji sada gledam unatrag. I tu se naravno
mnogo toga desilo.
Ceo intervju u odeljku ‘Antropozofi’
*********************************************************
*********************************************************
Rudolf Steiner i biće ezoterije / Dr. Carl Unger
Iz predavanja «Ezoterija» održanog na zasedanju tokom inauguracije građevine
drugog Goetheanuma na Mihaeli 1928. Carl Unger (1878-1929) je bio jedan od prvih
članova svih odeljaka Ezoterične škole Rudolfa Steinera i od 1908. do svoje smrti u
upravi Antropozofskog društva.
Biće ezoterije ne može se opisati sa malo reči. Pokušaću da zadobijem neka gledišta o položaju ezoterije u sadašnjici. Rudolf Steiner je često govo- rio, da je u raznim vremenskim epohama doduše uvek bilo ezoteričnog, ali da je kao ezoterija uvek obeležavano nešto drugo. Ipak u svim vremenima je ezoterija obuhvatala neki stav duše, koji se nalazio izvan običnog života i saznajnih sposobnosti dotičn- og vremena, neki karakter duše, koji je prvo morao da se zadobije, da bi se čovek dalje mogao razvijati.
Ovde bih hteo da ukažem na prelaz treće kulturne epohe u četvrtu i na prelaz ove u petu epohu.Impuls treće epohe upravo se ponovo podiže u našem vre- menu, i zbog toga postoji dalekosežan razlog, da se time pozabavimo. Iz «Tajne nauke u skici» Rudolfa Steinera mi znamo, kako kosmički razvojni
događaji nekog ranijeg vremena postaju put inicijacije nekog kasnijeg vremena. U tom smislu možemo da gledamo na staroindijske Misterije kao ponavljanje Saturnovog razvoja u polarnom vremenu, da gledamo na persijski put posvećenja, u kome se ogledao razvoj starog Sunca u svom ponavljanju tokom hiperborejskog vremena. Zatim se nalazimo u trećoj poatlantskoj kulturi, egipatsko-haldejskoj epohi, koja u sebi krije i istoriju hebrejskog naroda. Biće starog Meseca prodire tu u duše, tako, kako se ono preobrazilo kroz lemursko vreme. U staroj Lemuriji čovek je živeo još u magijskoj povezanosti sa elementima Zemlje; on je dalekosežno mogao da utiče na snage prirode i da ih pokori. Ovu magijsku delotvornu snagu starog vremena mi
nalazimo u trećoj kulturi, preobraženu, u kojoj dalje žive misterijska mesta. Tu ezoteriju,
koja vlada u njima, mi u potpunosti moramo da označimo kao magijsku. Šta je tu bilo
sačuvano kao kulturni znak iz onog vremena, to se moglo oblikovati samo pod uticajem
magijske ezoterije. Njoj su imali pristup samo malobrojni izabrani, koji su bili školovani
kroz neizmerno bolne i teške probe. Često izabrani još kao deca, morali su se kroz
duševno i duhovno školovanje dugo godina pripremati, do u organske povezanosti snaga
svog tela, radi doživljavanja misterijske smrti. Za to je bilo nužno neizostavno učenikovo
potčinjavanje učitelju, koji je primenom duhovnih snaga odvajao njegove članove od
fizičkog tela i ponovo ih vraćao. …
Ceo tekst u odeljku ‘Ezoterični časovi’
*********************************************************
*********************************************************
Ezoterični čas (20) / Rudolf Steiner
Pre nego što počnemo naše pravo ezo- terično razmatranje, treba reći, posebno i za naše inostrane prijatelje, da smo se mi potpuno odvojili u našem ezoteričnom strujanju od onog drugog koje ide kroz svet i koje je zastupano od gospođe Besant [Annie Besant]. Mi se zbog istini- tosti možemo odvojiti od dela jedne ličnosti, ali moramo za tu ličnost ipak da sačuvamo nepromenljivu ljubav, možda baš zato da joj posvetimo našu simpatiju u povišenoj meri, baš zbog toga, jer mor- amo da odbijemo njena dela. Pročitane su reči gospođe Besant iz 1906. godine, pri čemu su zamoljeni svi oni, koji je zaista vole, da kada dođe dan njenog pada, iz ljubavi, ne imenuju (ne spomi- nju) te stvari crno-belo. Okultizam je upravo opasan put, i svako treba da razmisli, kako u dubini čovekove duše dremaju snage, koje možda nisu vidljive u običnom životu, ali koje, ako se stupi na stazu punu opasnosti, izlaze na svetlost dana; zato je važno održati neprekidnu budnost sopstvene duše i misliti na reči: «Budite budni i molite se!»
Ceo tekst u odeljku ‘Ezoterični časovi’
********************************************************
********************************************************
Pre 98 godina na današnji dan
Dornach, 28. septembar 1924. Poslednji govor
Mihaelova izreka za Poslednji govor
*********************************************************
*********************************************************
Iz knjige „Drugačiji Rudolf Štajner“/ Wolfgang G. Vögele
«Ovaj čovek je sâm mir» / Hans Kühn
O Steinerovim javnim nastupima tokom haotičnog posleratnog vremena, u kome je od proleća 1919. iz Württemberga krenula ideja-pokret Tročlanstva, izveštava njegov saradnik Hans Kühn:
Rudolf Steiner je tada imao 58 godina. Nje- gova pojava i njegov nastup bili su veoma markantni. On nije padao u oči samo zato što je u svakoj situaciji nosio crni redengot («gerok») i svoju crnosvilenu umetničku mašnu, već još više kroz svoj oštar profil i svoje neopisivo prijatne oči, koje su zasija- vale neobičnim sjajem ispod jakih obrva. Tamno braon oči imale su zlatno blistanje. Pogled je bio otvoren i usmeren na sve što ga je interesovalo. Na njegovim predavanji- ma, koja je uvek pažljivo započinjao zvonk- im glasom, da bi pri kraju uvek postajao snažniji i brži, tako da su stenografisti imali muke da ga prate, moglo se videti kako ove oči zasijavaju. Njegov jezik (govor) je imao
austrijsku primesu, no bio je tako preoblik- ovan i jasno artikulisan, da se nijedan slog ne bi izgubio. Štaviše ako bi glas zbog promuklosti na početku zazvučao kao prekriven, postajao je tokom večeri sve slobodniji. Pri tome se umor nikada nije primećivao. Takođe je posle predavanja uvek bio svež i otvoren za duge diskusije. «Ovaj čovek je sâm mir», govorili su ljudi. Hodao je polako sa prilično kratkim koracima. Držanje mu je bilo vrlo uspravno, pojava uska i vitka. Visina tela je bila otprilike 1,75 m, ali ni u kom slučaju nije bila preterano velika, kao što se činilo. Lice Rudolfa Steinera bilo je veoma izražajno. Na njegovom velikom ovalnom čelu pojavile bi se ponekad razgranate žile. Nos je u korenu bio duboko urezan. Na spoljašnjim očnim uglovima videle su se fine bore. On je imao crnu, sjajnu i prilično dugu ravnu kosu, i često bi mu jedan pramen pao preko oka, ako bi na predavanju napravio energičan pokret glavom, zatim bi taj pramen ponovo vratio iza uha.
Ceo tekst u odeljku ‘Sećanja’
*********************************************************
Iz knjige „Drugačiji Rudolf Štajner“/ Wolfgang G. Vögele
Hipnotična snaga / Stefan Zweig
Stefan Zweig, rođen 1881. u Beču, rano je imao uspeha kroz svoj pripovedački rad, a pre svega kroz svoje biografije. Nakon pre- uzimanja vlasti od strane nacionalsocija- lista, pobegao je 1934. u London, a 1938. dalje emigrirao u Južnu Ameriku, gde je i umro 1942. godine. Kratko pre toga objavlj- ena je njegova autobiografija «Jučerašnji svet», koja nosi podnaslov «Sećanja jednog Evropljanina». U njoj Stefan Zweig daje nepristrasan osvrt na svoj susret sa četrde- setogodišnjim Rudolfom Steinerom. Da li se tu radi o nekom prolaznom susretu (kao što istorija književnosti veruje da nešto slično mora da konstatuje u slučaju Franca Kafke) bez ikakvih posledica? Da li je Zweig, hum- anista i pacifista, ovde prisustvovao štaviše jednom od «zvezdanih časova čovečanst- va»? U svakom slučaju bio je već svetski poznati pisac, kada je jednom prilikom došao u Dornach (Švajcarska), da poseti Goetheanum.
Ceo tekst u odeljku ‘Sećanja’
**********************************************************
Iz knjige „Drugačiji Rudolf Štajner“/ Wolfgang G. Vögele
Sa nebeskim osmehom / Marina Cvetajeva
Marina Cvetajeva (1892-1941) spada u najznačajnije ruske pesnikinje i imala je između ostalog prepisku sa Rilkeom i Pasternakom. Bila je u prijateljstvu sa slikarem Maksimilijanom Vološinim i pesnikom Andrejem Belim; obojica su sarađivali u okruženju Rudolfa Steinera na izgradnji Prvog Goetheanuma. Nakon nereda u građanskom ratu (1918), za nju počinju godine ličnih nevolja i oskudeva- nja. 1922. ona iz Moske putuje u Berlin, zatim putuje dalje u Prag. 30. aprila 1923. Steiner drži u bivšem praškom Urania-teatru javno pedagoško predava- nje (u GA 84, str. 179-208), koje poseću- je Marina Cvetajeva. U svojim «Skica- ma» zapisala je svoj utisak. 1939. vraća se u svoju domovinu. Nakon izbijanja rata zajedno sa svojim sinom bila je evakuisana u tatarsku autonomnu Sovje- tsku republiku, gde nije mogla da nađe posao. Očajna, dve sedmice po dolasku, oduzela je sebi život.
Ceo tekst u odeljku ‘Sećanja’
*********************************************************
Parsifal / Paja Jovanović
Parsifal / R. Wagner
********************************************************
Biće muzikalnog i doživljaj tona u čoveku (GA 283)
Razmatranje o muzici sa okultnog stanovišta Rudolf Steiner
O muzici se može govoriti u različitim pravcima, time mi stupamo u široku oblast.
Danas hoću da se ograničim na to, da kažem, koju ulogu igra muzika u ljudskom
razvoju sa duhovnog stanovišta, koje mesto ona zauzima u svetu i gde ona ima svoje
poreklo.
Postoje najrazličitiji pogledi o muzici, a poneki imaju sasvim određeni značaj. Tako
npr. Schopenhauer vidi u umetnostima nešto, zahvaljujući čemu čovek biva vođen od
prolaznog do večnog. Prema njegovom shvatanju u umetnostima se ostvaruju praslike,
ali muzika govori čoveku nešto sasvim posebno. Schopenhauer je video u svetu
dvostrukost: predstavu i volju. Volju je on označio kao «stvar po sebi», a predstavu kao
ogledanje volje. Čovek ne može da opaža volju, već samo sliku iza toga. Ali slike nisu
iste vrednosti. Neke kažu mnogo, neke malo. On ih je označio kao ideje, a iz njih
umetnik stvara. Ako posmatramo ljude, možemo da nađemo kako su grozni, lepi,
odbojni, privlačni. Neki genije ne preslikava jednog čoveka. Genijalni umetnik izvadi
mnoge osobine i stvara od toga sliku, ideal. Umetnik prodire do ideja i time stvara
svoje slike, i one su tada posebno karakteristične. Ovo važi za sve umetnosti, ali ne i za
muziku. U njoj Schopenhauer ne vidi ideje, nego stvar po sebi koja nam govori. Ton,
oblikovani ton za njega nije predstava, već izraz stvari po sebi. Direktno govorenje je
muzikalno govorenje. Za Schopenhauera je to tako, kao kada bi na najintimniji način
Najviše govorilo njegovoj duši. …
Celo predavanje Rudolfa Steinera u odeljku ‘1888-1907’
*********************************************************
Rudolf Štajner u anegdotama (20) / Wolfgang G. Vögele
Normalnost
«Rudolf Steiner i Marie von Sivers stanovali su u blizini Bremena na malom imanju,
koje je pripadalo jednom članu Društva i gde su se po prilici susretali antropozofski
prijatelji. Bio je pozvan ogranak Bremena, i pojedini članovi su mogli da budu ugošćeni
na zajedničkom ručku. Svečanost tog događaja delovala je pak malo pritiskajuće-stegnuto na raspoloženje učesnika. Naročito je domaćica kuće bila nešto uzrujana. Osećala je da nije sasvim dorasla situaciji, pre svega u antropozofskom smislu, a ipak je
pazila na čitavo <jato> dece, koja joj nisu ostavljala mnogo vremena za studiranje. Gosti su seli za sto. Dr. Steiner je izgovorio molitvu. Ali na naše iznenađenje on nije izabrao izreku koju je sâm napisao, već molitvu koja je bila uobičajena u ovoj kući i koju je domaćica dobro znala: <Dođi, Gospode Isuse, budi naš gost …>
I činilo se, da je ovaj jednostavan gest ljudskog razumevanja, više od mnogog
govorenja, bio prikladan, da domaćici ojača samopouzdanje i da joj istovremeno ulije
poverenje za uvaženog gosta. – On je pak pridobio decu, kada je posle ručka otišao u
dečiju sobu, uzjahao drvenog konjića i pokazao, da je takođe i u jahanju bio vičan. –
Odrasli su prema njemu često bili zbunjeni (zastrašeni); a deca su mu neposredno
prilazila.»
Ceo tekst se nalazi u odeljku ‘Sećanja’
*********************************************************
Inspiration
*********************************************************
O životu čoveka i Zemlje / O biću hrišćanstva (GA 349)
Boja i ljudske rase / R. Steiner
Dobro jutro! Dakle, moja gospodo, ja naravno još nisam dao potpun odgovor na poslednje pitanje o bojama. Sada ćemo u tom pravcu otići malo dalje ili do kraja. Za nas danas najpre dolazi u obzir to, što je najčešće interesantno, naime sâma čovekova boja (boja čovekove kože). Vi dabome znate, da ljudi na Zemlji pokazuju (imaju) razne boje. O Evropljanima, kojima mi pripadamo, kaže se, oni su bela rasa. Vi znate, čovek u Evropi nije u stvari sasvim zdrav, ako je beo kao sir, već je on zdrav, ako svoju prirodno-svežu boju, koju sâm stvara u nutrini (u unutrašnjem), spolja pokazuje kroz belinu. Ali, osim ove evropske boje kože mi imamo još četiri glavne boje kože. I danas ćemo malo razmatrati tu temu, pošto se zapravo cela istorija i čitav socijalni život, takođe i današnji socijalni život mogu razumeti, samo ako se upustimo u rasne osobenosti ljudi. I zatim možemo tek razumeti u pravom smislu sve duhovno, ako se najpre bavimo time, kako ovo duhovno dejstvuje u čoveku baš kroz boju njegove kože.
Hteo bih sad da Vam na sledeći način objasnim šarenilo ljudi. Pođimo od Evrope, gde sâmi živimo. Tu mi dakle imamo – ja Vam to mogu nacrtati sasvim šematski – najpre Evropu (vidi crtež), zatim Aziju koja se graniči sa Evropom; Englesku, Irsku; ovde Japan, Kinu, severnu i južnu Indiju, Arabiju; a ovde potom imamo Afriku. Dakle: Evropa, Azija, Afrika. E pa, sad ćemo tu da nacrtamo ljude, koji žive u dotičnim oblastima. Mi u Evropi sebe nazivamo belom rasom. Pređemo li preko u Aziju, tako u Aziji uglavnom imamo žutu rasu. A ako pređemo u Afriku, tu imamo crnu rasu. To su takođe te prvobitne rase. Sve drugo, što inače još živi u ovim oblastima, počiva upravo na doseljavanju. Dakle, ako postavimo pitanje: Koja (kakva) rasa pripada ovim delovima Zemlje? – tada baš moramo da kažemo: Aziji pripada žuta rasa, Mongoli, mongolska rasa, Evropi pripada bela rasa ili kavkaska (ruska) rasa, a Africi pripada crna ili negroidna rasa. …
Celo predavanje Rudolfa Steinera u odeljku ‘1923’
********************************************************
*********************************************************
Istorija čovečanstva i pogledi na svet prosvećenih naroda (GA 353)
O biću jevrejstva / R. Steiner
Pitanje: Da li je jevrejski narod ispunio svoju misiju u razvoju čovečanstva?
Dr. Steiner: Da, vidite, ovo je jedno pitanje, koje naravno, ako se o njemu
raspravlja, nažalost prebrzo vodi u agitaciju (podstrekavanje). To pak, što sasvim objektivno mora da se kaže u vezi s tim, nema nikakva posla sa bilo kakvom agitacijom.
Ako se pogleda jevrejski narod, kako se on razvio u starim vremenima, tako se
mora reći, da se on razvio na jedan način, koji je izvanredno jako pripremio hrišćanski razvoj. Jevreji su imali, pre nego što je hrišćanstvo ušlo u svet, jednu vrlo duhovnu religiju, ali religiju – ja sam Vam to već karakterisao –, koja je zapravo uzimala u obzir samo duhovni prirodni zakon. Ako bi Jevrejina pitali: Zašto dolazi proleće?, on bi rekao: Zato što Jehova tako hoće! – Zašto je ovaj čovek loš? Zato što Jehova tako hoće! – Zašto se u jednoj zemlji pojavljuje glad? Zato što Jehova tako hoće! – Sve je vodilo natrag do ovog jednog Boga. I time su jamačno Jevreji živeli u neprijateljstvu sa narodima koji su im bili susedi; ovi ih nisu razumeli. I oni takođe nisu razumeli ove susede, zato što susedni narodi nisu na isti način priznavali ovog jednog Boga, već su u svim prirodnim pojavama priznavali duhovna suštastva – mnoga duhovna suštastva (bića). …
Celo predavanje Rudolfa Steinera u odeljku ‘1924’
********************************************************
Euritmija
*********************************************************
Rudolf Štajner u anegdotama (19) / Wolfgang G. Vögele
Pelene na štriku
Zubar, koji je 1913. god. dao Steineru na raspolaganje građevinsko zemljište u Dornachu, ubrzo nakon toga prema Steinerovim planovima izgradio je porodičnu kuću (Haus Duldeck) neposredno pored Goetheanuma. Protiv toga je protestovala grupa antropozofa sa argumentom, da je kuća suviše blizu Goetheanuma i da zaklanja vidik ka njemu. Nije se moglo podneti, da se oko hrama kulture suši veš na štriku. Jedan očevidac izveštava, šta se dalje desilo: «Kada se Dr. Steiner vratio sa putovanja i čuo ovu priču, planuo je. Sa svom važnošću nam je objasnio, da naša rezolucija počiva na predrasudama … veš na štriku nije skrnavljenje Goetheanuma. … Predstava, koja isključuje hram iz briga svakodnevnice, iz običnog ljudskog života,
nije ništa drugo već sentimentalnost. –
Novi antropozofski život obuhvatio je i
štrikove sa vešom oko svoje građevine; mislim da je on tada rekao: ‹Baš ovde se
moraju lepršati pelene na štriku!›»
Ceo tekst u odeljku ‘Sećanja’
*******************************************************
Nove knjige
Saul Bellow i Antropozofija / Andreas Bracher
U najčudnije epizode istorijata Antropozofskog pokreta spada okretanje američkog pisca Saula Belowa (1915-2005) ka Antropozofiji. On je bio nosilac Nobelove nagrade za 1976. god. i pisac romana velike suptilnosti i bogatstva. Mnogi ga smatraju najznačajnijin američkim piscem, štaviše najznačajnijim piscem engleskog govornog područja dvadesetog veka. U istoriji književnosti moguće je setiti se Nemca Christiana Morgensterna i Rusa Andreja Bjelog (1880-1934) kao pisaca sličnog ranga, koji su došli do Antropozofije. Obojica su bili savremenici i lični učenici Rudolfa Steinera, dok je Below kod Steinerove smrti imao samo devet godina, proveo svoj život na udaljenom kontinentu i u svom neposrednom životnom miljeu nije imao dodira sa Antropozofijom. Below je, kada je došao u dodir sa Antropozofijom, već bio književna zvezda, i ličnost javnog života. On je bio kicoš, elegantne pojave, imao je u svom životu pet brakova sa četvoro dece, uz to mnogobrojne afere, i bio je čovek, koji je konačno pozivan od predsednika i premijera i višestruko odlikovan. Svojom vlastitom snagom se među ajkulama američkog javnog života izborio za slavu i bogatstvo. Jedan od poznatijih njegovih romana je „Humboltov dar“, u kome je glavni akter antropozof – Charlie Citrine.
Fr. 34.– / € 31.–
200 Seiten, brosch., Farbe
ISBN 978-3-906174-11-2
*********************************************************
Leto 2022.
*********************************************************
Der Europäer Jg. 26 / Nr. 8 / Juni 2022
Od kongresa Zapad-Istok, do «novog» konflikta
Zapad-Istok / Thomas Meyer
Pre tačno sto godina održan je u Beču desetodnevni kongres Zapad-Istok, koji je inicirao Rudolf Steiner. 1. juna 1922. god. otvorio ga je Ludwig Polzer-Hoditz. Ime
kongresa došlo je na podsticaj W. J. Steina, Steinerovog bečkog učenika. Obrađivan je odnos duhovne nauke prema prirodnoj nauci, psihologiji i istoriji; nadalje socijalno pitanje. Završno predavanje 11. juna predstavlja Steinerovo poslednje javno zauzimanje za ideju Tročlanstva.
Steiner pokazuje, kako bi se moglo izaći iz fraze, konvencije i rutine, i utvrđuje na kraju predavanja: «Tek ako se uvidi, da je neophodan tročlani organizam, da bi se
stvorili sloboda, jednakost i bratstvo, tada će se na ispravan način oblikovati socijalno pitanje.» … Rudolf Steiner, Beč, jun 1922.
Ceo tekst se nalazi u odeljku ‘Th. Meyer’
*********************************************************
Euritmija
*********************************************************
Borba za rusku kulturnu klicu / R. Steiner
Upućivanje R. Steinera Borba za rusku kulturnu klicu
*******************************************************
******************************************************
U znaku krsta / R. Steiner
*******************************************************
Moguće razdvajanje čovečanstva / Christel Traut
Ceo tekst Christel Traut se nalazi u odeljku ‘Antropozofi’
********************************************************
********************************************************
Ita Wegman (22. februar 1876 – 4. mart 1943)
Zemlja je pozornica čovekovog razvoja. Ipak, ona je za to tek postala, jer u najdubljem temelju čovek je duhovno-duševnog porekla. Čovekovo telo je za
duhovno-duševno samo jedan omotač. Razvoj ovog omotača je istorija čoveka
Zemlje i njegove zemaljske okoline. Ako bi se imao samo razvoj ovog omotača, tako bi se gledao postanak životinjskog. Ovaj omotač postaje ljudski kroz čovekov duh i dušu. Šta pak vezuje duhovno-duševno za telesno u čoveku? Nijedna zemaljska supstanca ne bi mogla da izdejstvuje ovo povezivanje; neka nebeska supstanca je morala da se doda Zemlji, da bi duša-duh mogli da stanuju u telu …
(deo teksta iz „Natura – Misterija Zemlje“)
Ceo tekst nalazi se u odeljku ‘Ita Wegman’
********************************************************
Terranuova Madonna / Raffaello Santi
(Marija sa dva dečaka Isusa i Jovanom Krstiteljem)
*********************************************************
A l e g o r i j a (V i t e z o v s a n) / Raffaello Santi
******************************************************
Raffaello Santi – St George Fighting the Dragon
********************************************************
Foto galerija
L e k o v i t e s n a g e m a d o n i n i h s l i k a
Ovu seriju slika dao je Rudolf Štajner otprilike 1911. godine lekaru Dr Feliksu Pajpersu u Minhenu za bolesne u njegovoj klinici, posebno za duševno bolesne. U drugim povezanostima Rudolf Štajner je iznova ukazivao na lekovite snage koje se pre svega nalaze u madoninim slikama i koje mogu da se primene takođe u lečenju dece sa posebnim potrebama. U ovoj seriji suštinsko njenog delovanja nalazi se u navedenom redosledu slika i kompoziciji istih.
Potom se mora ukazati, da je Dr Pajpers za svoju terapiju koristio crno bele slike u velikom formatu i projektovao ih na zidu pojedinačno jednu za drugom.
1. U celoj slici Sikstinske madone se vidi, kako dete biva nošeno ka Zemlji. U osnovi čitave kompozicije nalazi se strujanje čovekovog eterskog tela koje se pokreće u sebi. (Pentagram)
2. Redosled slika opisuje određeno kretanje deteta. Druga slika prikazuje lepu baštovanku. Dete Isus stoji majci na desnom stopalu, svojom levom nogom započinje podižući pokret ka majci. Desna šaka kao i pogled deteta pojačano svedoče o ovoj nameri, prihvaćeni gestom majčinih ruku. Sa velikom pažljivošću Jovan prati dešavanje, pozivajući posmatrača slike da isto tako usmeri svoju pažnju na ovo dešavanje.
3. Madona Alba, treća slika, pokazuje nam dete u daljem podizanju u od početka naznačenom pravcu. Kod ove slike dečak Jovan sa povišenom pažnjom dalje prati pravac kretanja deteta Isusa. Jovan i dete Isus pokazuju svojim pogledima koji se susreću to potpuno bivanje u sadašnjem dešavanju: Dete Isus sa izrazom jake svesnosti dešavanja. Levo stopalo je povijeno za dalje penjanje. Pogled majke naprotiv deluje vanvremenski i vanprostorno, kao kod Sikstinske madone.
4. Slika četiri pokazuje još jednom madonu Albu, ali u isečku, čime se nadalje pojačava intenzitet događanja i kretanja za posmatrača.
5. Madona di casa Pazzi od Donatela, pet, pokazuje potpuno sjedinjenje majke i deteta u onoj tački korena nosa, gde se nalazi Ja-tačka, dovodeći do izraza kretanje Ja deteta i majke, tamo gde se potpuno pokrivaju fizičko i etersko telo.
6. U slici šest, madona sa češljugarem (Madona del cardellino), deo slike odsečene dole kod detetovog pupka, pokazuje dete vraćeno ponovo na zemlju u držanju, koje dalje najavljuje sledeći pokret nagore prema desnoj ruci majke.
7. Sedma slika. Madona Bridgewater pokazuje nam dete kako se silovitim zamahom podiže ka desnoj ruci majke.
8. U osmoj slici, Sikstinske madone, centralni deo, vidimo dete u veličanstvenom miru koje majka sigurno nosi i drži u desnoj ruci.
9. Deveta slika, madona Tempi. Dete na levoj ruci majke ona pritiska na srce sa beskrajnom prisnošću. Do ove slike tekući pokret je došao kao do nekog stanja ravnoteže. Slike osam i devet održavaju vagu.
10. U desetoj slici, Preobraženje na brdu Tabor od Rafaela (deo slike glava), stavljen je jedan potpuno novi motiv, najpre nagovešten u pogledu usmerenom naviše. Taj novi motiv u celosti se pojavljuje tek u poslednjoj slici ove serije.
11. Jedanaesta slika, madona Granducca, pokazuje dalje u detetovom pogledu sledeći pokret u opadajućoj liniji. Ova namera se jasno ističe u sledećoj slici.
12. Dvanaesta slika, madona sa ribom (isečak). Dete teži natrag ka ishodišnoj tački.
13. Trinaesta slika, madona Brugge od Mikelanđela, pokazuje nam dete kako čini poslednji korak. Ono ponovo stupa na tlo.
14. Slika četrnaest, madona sa češljugarem, cela slika, dete se vratilo na početnu tačku, na desno stopalo majke.
Poslednja slika serije (15.) Preobraženje na brdu Tabor od Rafaela, deo, obličje HRISTA koji se podiže. Novi motiv nagovešten u slici 10.
Copyright © 2000-2023 by WORT
