Mihaelova škola

                                                                                                                 M e d i t a c i j s k i  p u t  M i h a e l o v e  š k o l e

 

 Meditacijski put Mihaelove škole je knjiga-ezoterično zaveštanje Rudolfa Štajnera   iz 1924. godine. Ovo izdanje je za nemačko govorno područje uredio Thomas Meyer, a   objavio Perseus Verlag Basel, 2011. godine. Knjiga sadrži 19 predavanja održanih u   Dornachu između 15. februara i 2. avgusta 1924. godine. – U međuvremenu je knjiga   prevedena na srpski jezik i objavljena 2020. god. Više informacija u odeljku ‘Knjige’.

 

Prevedena su sva predavanja:        Prvi sat – Dornach, 15. februar 1924.         Drugi sat – Dornach, 22. februar 1924.     Treći sat – Dornach, 29. februar 1924.       Četvrti sat – Dornach, 7. mart 1924.           Peti sat – Dornach, 14. mart 1924.              Šesti sat – Dornach, 21. mart 1924.            Sedmi sat – Dornach, 11. april 1924.          Osmi sat – Dornach, 18. april 1924.            Deveti sat – Dornach, 22. april 1924. Deseti sat – Dornach, 25. april 1924. Jedanaesti sat – Dornach, 2. maj 1924.     Dvanaesti sat – Dornach, 11. maj 1924. Trinaesti sat – Dornach, 17. maj 1924. Četrnaesti sat – Dornach, 31. maj 1924. Petnaesti sat – Dornach, 21. jun 1924. Šesnaesti sat – Dornach, 28. jun 1924. Sedamnaesti sat – Dornach, 5. jul 1924. Osamnaesti sat – Dornach, 12. jul 1924. Devetnaesti sat – Dornach, 2. avg. 1924.

 

Ovde možete pročitati predgovor Thomasa Meyera:

 

                Meditacijski put Mihaelove škole

                                                u devetnaest stupnjeva

                        Ezoterično zaveštanje Rudolfa Štajnera iz 1924. godine

                                                        Predgovor

                                    „Vi se možete pri tome osloniti na one reči,

                                     koje sam ja govorio u zemaljskom životu.

                                     Vi ne slutite, da se ove reči mogu živo stvarati

                                     samo ako u ispravnom smislu dalje budu usavršavane.

                                                                                Benedictus, Ispit duše, 7. slika

 

Ovo novooblikovano, treće izdanje ezoteričnog zaveštanja Rudolfa Štajnera iz 1924. godine obraća se svakom čoveku, koji u sebi nosi ozbiljnu potrebu za jednim meditativim školovanjem, koje je primereno vremenu.

O meditaciji se danas mnogo govori, unutar i izvan Antropozofskog pokreta. Meditacijski put, koji je Rudolf Štajner na kraju svog života učinio pristupačnim čovečanstvu – kao srž svih njegovih ranijih dotičnih prikazivanja – ostao je do danas gotovo neopažen. Ovo je utoliko više za žaljenje, jer je on osluškivao intencije pravog duha vremena, koji u duhovnoj nauci nosi ime Mihael.[*] To je put samosaznanja, iz koga se jedino može zadobiti saznanje sveta.

Pretpostavka idenja ovim putem, dolazi od raspaljene volje koja je nošena zdravim ljudskim razumom i zdravim poverenjem u sposobnost čovekovog razvoja, da uđe u polje spiritualnog saznanja.

Ovde pokazani put, koji se produžava na devetnaest sati ili stupnjeva je za neke tražioce duha možda naporan; ali taj put je siguran. Ko njime ide, usput se naoružava protiv opasnosti samozavaravanja kao npr. precenjivanja sebe ili taštine – opasnosti, kojima danas mnogi ljudi već posle prvih koraka brzo podležu na naizgled lakšim, ali manje sigurnim putevima u nadčulni svet.

Jedan posebno važan motiv za ovu publikaciju sastoji se u činjenici, što izvesni mantrički elementi ovog meditacijskog puta pripremaju duhovnog putnika na odgovarajuće stanice u posmrtnom životu. Stanice, na kojima svaka ljudska duša doživljava određena suštastva i događaje, koji bez neke takve pripreme na Zemlji na bolan način moraju ostati nerazumljivi. Ko razmisli, koliko mnogo ljudi danas na prirodan ili nasilan način prolazi kroz dveri smrti, a da nisu čak ni čuli o takvoj pripremi, sagledaće u dostojnom i slobodnom širenju sadržaja ove knjige objektivnu čovečansku nužnost.

To što je ovde ponuđena meditativna hrana za put mnogim dušama ostala zaključana, nalazi se delimično u istorijatu njenog nastajanja kao i u daljoj sudbini sadržaja ovog meditacijskog puta u 20. stoleću. Ovi sadržaji su izvorno obrazovali supstancu devetnaest sati „Prvog razreda“ Slobodne visoke škole za duhovnu nauku, koju je Rudolf Štajner ustanovio posle novog osnivanja Opšteg antropozofskog društva (Oad) za Božić 1923. („Božićno zasedanje“). Ti sati, otuda nazvani „razredni sati“, bili su održani u Dornahu između 15. februara i 2. avgusta 1924. Pristup je imao samo taj, ko je bio ne samo član Oad, nego takođe neki takav Visoke škole, time što je jasno pokazao volju, da antropozofiju ne uzima samo lično za sebe, već da bude za nju odgovorno delatan u svetu.

Štajner je zahtevao motrenje najstrožijih pravila u ophođenju sa „razrednim satima“, i upozorio je s obzirom na određeni okultni zakon na to, da „mantre“ postaju nedelotvorne, ako dospeju u pogrešne ruke. On se nadao, da bi one kroz takvu zaštitu po mogućnosti dugo mogle da sačuvaju visoku delotvornost.

Rudolf Štajner je pred razredne časove često stavljao (davao) objašnjenja o njihovom spiritualnom mestu rođenja Dornahu, o „Božićnom zasedanju“ i „Visokoj školi“ ili ih je uplitao u određena nameštenja. Ova okvirna-izvođenja mogu se jasno i lako razlikovati od stvarnih razrednih sadržaja.

Dalji razvoj Oad posle Štajnerove smrti, prema shvatanju izdavača [Thomas Meyer, prim. prev.], danas više ne dopušta pozivanja na „Božićno zasedanje“ i „Visoku školu“, jer ona nisu ukorenjena u stvarnosti. Još više, ona moraju kod današnjeg čitaoca čak da probude utisak, da bi Štajnerova zavetna ezoterična uputstva posle kao i pre na ekskluzivan način bila određena za sasvim posebnu grupu ljudi. Ovo bi pak značilo, ne spoznati njihovu čovečansku relevantnost, o kojoj je ranije bilo reči.

1948. godine Marija Štajner je utvrdila, da su razredni tekstovi „štaviše zaplenjeni od strane Čeke i Gestapoa, dakle obeščašćeni (oskrnavljeni) i mogu ponovo da budu plodni samo kroz individualan rad“.[†] Dalje se tekstovi kao mantre danas mogu naći na internetu, i mora voditi do iluzija to, ako se zatvore oči pred posledicama ovih činjenica.

Iz ovih razloga je izdavač osetio podsticaj, da pored novog naslova preduzme jedinstven zahvat na obliku teksta dva ranija izdanja: za pomenuta Štajnerova okvirna izvođenja je u samom tekstu sati ostavljen slobodan prostor – što je svaki put obeleženo znakom izostavljanja – i opet u potpunosti dato u odvojenom delu ove knjige.

Izdavač ima shvatanje, da se ova uređivačka odluka nalazi u apsolutnom skladu sa današnjim intencijama dalje-delujuće individualnosti Rudolfa Štajnera, sasvim u smislu kao moto citiranih reči Benedictusa, koji ih iz duhovnog sveta inspiriše u duši vernog učenika, da bi ovom skrenuo pažnju na nužne promene u izvesnim, kroz mrtva slova učvršćenim nekadašnjim pogledima svog Učitelja.

Istorijski se ovo izdanje nadovezuje na činjenicu, da je jedan od prvih autorizovanih čitalaca (još u novembru 1924.) i ‘pastira’ „razrednih sati“, koga je Štajner izuzetno cenio, obavljao ovaj zadatak dvanaest godina unutar pomenutih okvirnih institucija (Oad i Visoka škola), da bi ga posle katastrofalnih događaja iz 1935. god. nastavio devet daljih godina izvan pomenutih institucija. Radi se o Ludwigu Polzer-Hoditzu (1869 – 1945).

U liku Ludwiga Polzera se ozbiljno i dostojno negovanje ovih sadržaja potpuno oslobodilo od okvira dotičnih institucija. To ne znači, da unutar istih nije bilo takođe ozbiljno i dostojno rađeno, da se ne radi ili da neće biti rađeno. To pak znači, da danas više nije jedino ispravno vezivanje za ove institucije u ophođenju sa zaveštanjem Rudolfa Štajnera koje je pred nama. Ko je ubeđen u suprotno, taj može da radi sa poslednje objavljenim četvorotomnim izdanjem ovih tekstova iz 1992. (uključuje i tom sa slikama), kao i danas rasprodati odštampani rukopis iz 1977. – koji je u potpunosti nastao iz antropozofsko-institucionalnih okvira (GA 270 I – IV).

Šta ovo izdanje dodatno razlikuje od prethodnih, je niz razmatranja, koja se nalaze na kraju knjige. Ona obrađuju pitanja Mihaelove škole koja je stolećima vladala u nadčulnom i značaj Štajnerovog dela, da ovu školu u jednom kraćem vremenskom odseku (februar – septembar 1924.) spusti dole na fizičko-zemaljski plan. Dalje pitanje bića Čuvara praga, koji igra centralnu ulogu na meditacijskom putu Mihaelove škole, u punoj suprotnosti sa najvećim brojem ostalih ezoteričnih praksi današnjeg vremena. Takođe je posebno razmatranje posvećeno Mihaelovom znaku, koji se nalazi kako na zaštitnoj, tako i na platnenoj korici knjige. I po sebi se podrazumeva iz onoga što je gore rečeno, da se moralo ući u razmatranje veze Ludwiga Polzer Hoditza i „razreda“.

Nije potrebno posebno naglašavati, da je za objektivan rad i ophođenje sa mantrama i izvođenjima Rudolfa Štajnera koji su ovde objavljeni, nužna izvesna prisna povezanost sa osnovama antropozofskog puta školovanja, kako su one prikazane u Štajnerovoj knjizi Kako se postižu saznanja viših svetova? (GA 10), u njegovom delu Tajna nauka u skici (GA 13) ili u drugim njegovim osnovnim spisima.

Neka se sadržaji ovog toma, koji se danas bukvalno nalaze na ulici, prime ozbiljno i neka se plodno prošire. Oni omogućuju dohvatanje sadašnjih svetskih zadataka primerenih vremenu i mogu svakom čoveku, koji je voljan da antropozofski svetski impuls reprezentuje na dostojan i objektivan način, za to da daruju nosiv spiritualni temelj.

T h o m a s  M e y e r

8. januar 2011.

 

[*] Rudolf Štajner je skrenuo pažnju na to, da se ime Svetog Arhanđela Mihaela ne prevodi na strane jezike, kako bi se sačuvao mantrički karakter. Ime potiče od Hebrejskog „מִיכָאֵל„, „Mi-ha-el„, što znači: „Ko je kao Bog“. (prim. prev.)

[†] Pismo Marije Štajner od 8. februara 1948.  inženjeru Werneru Rosenthalu.

 

************************************************************************************

Na istu temu i tekst Dr. med. Christin Schaub:

 

         Izvornik:“Zur Öffnung des Meditationsweges der Michaelschule“,          

Dr. med. Christin Schaub, Der Europäer / Nr.5 / März 2012

 Uz otvaranje meditacijskog puta Mihaelove škole

 

„Za ovu Mihaelovu školu ja imam                     „(…) a ipak ja znam takođe kroz         unutrašnju obavezu i prema ovoj                     antropozofiju, da sav trud na ovom           obavezi hoću takođe da usmerim                     putu nije uzaludan,već da dalje deluje.         moja dela i da nosim odgovornost.“                Jedan neuspeh nikada nije presudan               Ita Maria Wegman[1]                                         za istinu nekog duhovnog impulsa.“                                                                                                     Ludwig Polzer-Hoditz[2]

U 2011. godini, 150 god. posle rođenja Rudolfa Štajnera, objavio je Thomas Meyer dva toma (dve knjige) o meditacijskom putu Mihaelove škole.[3] Napisati o tome jednu recenziju, bilo bi svakako drsko.Pa ipak treba ukazati na neka bitna stanovišta, koja jedva da mogu da budu dovoljno ozbiljno shvaćena i koja se napokon tiču svih ljudi što se bore na antropozofskom putu, a osećaju se pozvani da razjasne i dalje nose poslednje i najintimnije ezoterično zaveštanje Rudolfa Štajnera. Spontani impuls za pisanje ovog priloga nastao je iz sopstvenih iskustava na putu ličnog objašnjavanja sa Satima prvog razreda i ne bi trebalo da najzad bude ohrabrenje za one, koji su isto tako primorani da nasilu idu „neoficijelnim“ putem, odnosno onima, koji se iz slobodne volje izjašnjavaju za to.[4]

Za oba toma, koja sadrže potpune tekstove devetnaest takozvanih „Sati prvog razreda“ u prvom tomu, kao i daljih jedanaest ponovljenih sati u drugom tomu, Majer daje sasvim svesno jedno novo ime i označava ih kao „Meditacijski put Mihaelove škole“. Oba toma on dopunjava sa vrednim, fino-senzibilnim, vlastitim objašnjenjima i komentarima. Tako on govori o značaju Mihaelove škole u nadčulnom, čiji „pogled unatrag na stare misterije je postao spiritualna početna tačka za zasnivanje novih misterija sadašnjosti i budućnosti“.[5] Rudolf Štajner je mogao ovu školu da za jedan kraći vremenski period donese na fizički plan i on je time postao „nosilac ovog kontinuiteta između prve […] etape Mihaelove škole i druge etape, koja je sadržana u učenju devetnaest Sati prvog razreda“.[6] Meyer sledi pitanje suštastva Čuvara praga, kao stalnog pratioca učenika koji meditira, i može ovoga da nađe kao jednog arhanđela iz Mihaelovog područja sa imenom Fanuel, čiji je posebni zadatak, da po nalogu Mihaela, prenese sadržaje Mihaelove škole, tj. njene mantre, učenja i opomene. Mi ovim dolazimo do nekog trojstva suštastava, koja iznose i prate to posebno i jedinstveno ovog puta Mihaelove škole od devetnaest stupnjeva: Fanuel, Mihaelo i Hrist, jer: „Neki duhovni put bez Fanuela ne može da vodi do Mihaela i Hrista, već samo do Lucifera ili Arimana“.[7]

Naročito se pratnja Čuvara, Fanuela, razlikuje, tako kaže Meyer, od nekih, sasvim individualnih puteva saznanja u Misterijskim dramama, koji očito podjednako imaju svoje opravdanje. Upravo doživljaji gledanja unatrag kod Benediktusovih učenika, koji se događaju još pre susreta sa Čuvarem praga, prianjaju „[…] s obzirom na njihovo prosuđivanje uvek uz nešto nesigurno; oni lako mogu biti odvedeni na luciferske ili arimanske puteve […]. To pak karakteriše baš mihajlovski duhovni put, što je Čuvar praga […] neprestani opominjač, savetnik i pratilac“.[8] Jednom je Rudolf Štajner u vezi sa sadržajem svojih drama rekao Margariti Wološin: „Ako bi ljudi ovo pravilno primili, više ne bih imao potrebe da pišem knjige niti da držim predavanja“.[9] Mi možemo to ovako da razumemo, da je u pravom shvatanju drama sadržana skoro cela antropozofija! Ipak s jedne strane mi znamo, da su od prvobitno planiranih dvanaest drama[10], mogle biti date samo četiri, i s druge strane teško da bi i jedan čovek bio u stanju, da jedino iz ovih besumnje čudesnih i meditativnih tekstova u sebi pokrene i shvati čitavu antropozofiju! Tako može taj ko ozbiljno traži da nužno ide i jednim i drugim putem.

Opširno ulazi Meyer u objašnjavanje Mihaelovog znaka, koji je Rudolf Štajner dao prvi put posle svog povratka iz Engleske i od tog momenta u svakom daljem Satu prvog razreda, po svoj prilici zbog višestrukog odavanja mantri, u dopuni rozenkrojcerske formule – Ex deo nascimur / In Christo morimur / Per spiritum sanctum reviviscimus – kao dodatno neophodnu zaštitu.

Dalje težište komentara se nalazi u prikazu životnog puta i životne patnje Ludwiga Polzer-Hoditza u ophođenju sa Satima prvog razreda, koje je on najpre održavao unutar Slobodne visoke škole za duhovnu nauku i usled razdora u Opštem antropozofskom društvu (Oad), za čije izmirenje se on kao jedan od malobrojnih aktivno zauzeo, kasnije izvan istog konsekventno i redovno nastavio dalje. Pored njega ovu dozvolu Rudolfa Štajnera dobile su prvo samo Ita Wegman i Lili Kolisko. Posle njegovih tragično neuspelih pokušaja posredovanja i pomirenja, da spreči cepanje Oad, nastavio je Polzer dalje svoj teški životni put, koji ga je kratko posle događaja iz 1935. doveo do istupanja iz Austrijskog antropozofskog društva i ubrzo posle toga nužno takođe iz Oad. Odlučan, u najjačem ubeđenju i sa dubokom svešću o odgovornosti, držao je Polzer-Hoditz nadalje Sate prvog razreda, tako, kako mu je to sâm Rudolf Štajner odobrio još za vreme života, time što mu je na pitanje, kako bi on ove trebao da drži, odgovorio: „Radite to tako, kako Vi hoćete“.[11] Tako je to bio Polzer-Hoditz, koji je „[…] kao prvi čovek dobio od Rudolfa Štajnera ozbiljan rad sa sadržajima (koje je Štajner doneo na Zemlju) druge etape Mihaelove škole i taj rad kroz jednu slobodnu odluku oslobodio od mesta […] njegovog rođenja“.[12] Hrabrost i snaga odluke može nam osim toga izgledati kao neki u spoljašnje delo preobraženi plod iz vlastitog, meditativnog udubljivanja Polzer-Hoditza i podsetiti nas na reči Rudolfa Štajnera, koji kaže: „Ako čovek jednom počne da radi meditaciju, tako on time izvršava jedino stvarno potpuno slobodno delo u ovom ljudskom životu. […] Mi smo u tome sasvim slobodni. Ovo meditiranje je neko iskonski slobodno delo“.[13] I konačno to je sâm Mihaelo, koji „[…] hoće, da čovek bude slobodno biće, koje […] uviđa, šta mu dolazi kao objava iz duhovnih svetova“.[14]

Došli smo najzad do jedne dalje tačke, do pitanja o mogućem kraju neke takve ekskluzivne Visoke škole a time i neophodnosti i opravdanja, za danas, za ovde i sada, da se sadržaji Sati prvog razreda u unutrašnjoj i spoljašnjoj toleranciji slobodno daju svim ljudima, koji iz sopstvene odluke hoće meditativno i odgovorno da se objasne sa njima! Kako je u posleratnom vremenu iznova preko Oad bilo pokušano, da se u odnosu na još neobjavljene tekstove „etablira institucionalna sukcesija“ i da se oni vežu za Visoku školu, Meyer s pravom pita o opravdanosti nečeg takvog, jer: „Može li se uopšte govoriti o daljoj realnoj egzistenciji Visoke škole, čiji sadržaji učenja […] ne samo da su bili zatvoreni […], već ih takođe nijedan čovek dalje nije mogao nositi?“.[15]  Povrh toga, tako kaže izdavač, „dalji razvoj Oad posle Štajnerove smrti […] ne dozvoljava više da se ovo pozivanje na „Božićno zasedanje“ i „Visoku školu“ danas smatra kao učvršćeno u stvarnosti“.[16] To bi ovde čak moglo da izgleda tako, kao da su sadržaji Sati prvog razreda „[…] na ekskluzivan način određeni  za sasvim posebnu grupu ljudi […]. Ovo bi pak značilo, ne spoznati njihovu čovečansku važnost“.[17] Nije li to pre svega ta činjenica najrđavijih raspravljanja, netolerancije i razdora unutar Oad, što je vodila do njegovog cepanja i isključenja nosećih (vodećih) ličnosti, a koja nas opravdava na to, ako ne štaviše obavezuje, da ovoj instituciji osporimo da jedina polaže pravo u zastupanju? Jer: „Jedna institucija, čiji su funkcioneri preduzeli isključenja i smenjivanja, ni u kom slučaju ne može […] polagati pravo, da posle toga kao ranije bude ezoterični centar za antropozofsko-mihajlovski razvoj“.[18] Na sličan način se izjasnila i Ita Wegman: „[…] pošto ogledalo duhovnog udruženja, Antropozofsko društvo, nije više sposobno da obrazuje posudu za to, što iz ovog duhovnog udruženja može da potekne. Tako se mora polako […] ponovo obrazovati – i to se može desiti možda samo u srcu –, dopustiti da ova posuda opet čisto nastane“.[19] Kao što znamo od Ane Samweber, Rudolf Štajner je jednom prilikom rekao: „Ako Sati prvog razreda jednom dovedu do stvaranja klika i polaganja prava na moć, njih treba objaviti […][20] Zar nije već tada bilo dosledno, da se oni objave i da se stave na raspolaganje ljudima koji ozbiljno traže, mnogo pre nego što su prvi, još uvek pod ključem držani štampani rukopis (1977) i konačno prvo oficijelno izdanje knjige (1992), a i ovo ubuduće zamišljeno s preprekama (neprikladan format, previsoka cena) bili objavljeni? Danas se tekstovi nalaze, obeščašćeni i puko postavljeni, svakom dati na uvid i dostupni na internetu. Nedostojan okvir, koji, jedva da nam to može izgledati drugačije, sâm Ariman, tako reći glavni Mihaelov spiritualni protivnik, drži u rukama, bi bilo teško njima poželeti! Uprkos tome, mi moramo pred sebe postaviti ovu činjenicu i učiti, da u novom mišljenju postupamo sa njima. To mi možemo na plodan način, pun smisla i sa pogledom u budućnost samo u jedinstvu i toleranciji, time što nalazimo jedni druge u zajedničkom školovanju kod Mihaela! Ti sadržaji Mihaelove škole, to „još mlado Mihaelovo dete“, potrebuje danas više nego ikada prisno „[…] negovanje kroz ljude, koji poznaju svoje poreklo, vole svoje biće i imaju razumljivo srčano interesovanje za svoj uspešan dalji razvoj“.[21] I mi ne bi trebali da zaboravimo, da ovi sadržaji „[…] nisu vlasništvo grupe ljudi, koji se nalaze [ili su] u bližoj vezi sa mestom i institucijama njihovog rođenja; oni treba kao hrana za put kroz zemaljski život i život posle smrti da budu pronađeni od svakog čoveka koji traži“.[22] Iako se starim tradicijama takođe ubuduće ne može i ne treba osporiti njihovo pravo, tako se mora ipak smatrati da je opravdano to, da se ljudi u grupama i takođe kao pojedinci iz najdubljeg unutrašnjeg impulsa objasne sa ovim misaonim dobrom u pažnji i dubokom poštovanju, da ga u svojim dušama kultivišu, kako bi nešto novo i buduće moglo da nastane u smislu nečeg što je dalje vođeno, kao jedna neophodna metamorfoza starog! Sasvim u smislu tog, što je izgovoreno u izreci Zodijaka za kozoroga: „Buduće počiva na prošlom.“ I tako to može i mora da bude naš zadatak, da iz tog prošlog hoćemo buduće, da to akceptiramo i naučimo da podnosimo, kao što se i kaže u poslednjem redu izreke: „Prošlo podnosi buduće“.[23]

Gledajmo to kao zaveštanje Rudolfa Štajnera, koji nam je dao nalog, da se osećamo pozvani, za objašnjavanje sa sadržajima Mihaelove škole i za meditativno stupanje ovim putem kao nužnu neminovnost: „Da bi time postojali ljudi, koji će kao realni nosioci kontinuiteta obrazovati most između prvog odeljka Prvog razreda završenog 1924. godine […] i budućih objava sadržaja […] istog ovog razreda. Kako bi trebalo da Prvi razred ikada može da bude gotov, ako na Zemlji nema ljudi, koji hoće dobro i još bolje da se upoznaju sa mihajlovskim učenjem datim 1924. godine?“[24] U vremenu, u kome su ovi sadržaji već odavno obeščašćeni i javno prezentirani, tiče se svakoga od nas, da ovo misaono dobro kultivišemo i da nešto stavimo nasuprot vremenu masmedija, u svemu dominirajućeg interneta, povećanoj arimanizaciji. Ove mantre i tekstovi „[…] mogu samo kroz individualan rad da se ponovo načine plodnim […]“.[25] To ne sme i ne može ipak da bude isključivi zadatak grupa, koje opet bivaju postavljene od drugih (grupa) ljudi odnosno nadređenih institucija. Svako od nas nosi odgovornost, i – „obeščašćenje Mihaelove škole“ može i mora iz upravo takve svesti o odgovornosti – baš kao naš zadatak u razdoblju duše svesti, u kome se nalazimo – biti shvaćeno u najvećoj ozbiljnosti!

Još nešto da primetimo na završetku. Meyer skreće pažnju na to, da se objavljivanja sadržaja Mihaelove škole nalaze u 2011. godini a time u vremenskom odstojanju od 66 godina posle smrti Polzer-Hoditza (1945.)[26] Autor se ovde poziva na od Rudolfa Štajnera dati zakon vremena kruženja istorijskih događaja u 3×33 godine, kako ih on prikazuje u svojim božićnim predavanjima 1917. godine.[27] Jesu li u ovom slučaju završena već dva ova 33-godišnja ciklusa, tako se može opravdano pitati, koji se događaj – barem približno – dâ pronaći posle prvog 33-godišnjeg ciklusa, i naleće se ovde npr. na prvo objavljivanje sadržaja Mihaelove škole 1977. godine, 32 godine posle 1945. Može se dakle konstatovati, da početak otvaranja sadržajâ Mihaelove škole može biti pronađen kroz to, što je Polzer-Hoditz ove prvo „oslobodio od mesta njihovog rođenja“. Pri završetku prvog 33-godišnjeg ciklusa posle zemaljskog rastanka [posle smrti] ove ličnosti pojavljuju se prvi put kao štampani rukopis (i nešto kasnije, 1992. god. kao prvo oficijelno izdanje knjige). Posle daljih 33 godina, u 2011. sad postaju, osobito zbog odbijanja svakakvih „prepreka“, pristupačni svim ljudima i objavljeni u formi knjige! Konačno se može pitati: Šta će biti posle prolaženja nekog daljeg, trećeg 33-godišnjeg ciklusa? Da li će propasti i odumreti, ili će na pravi način biti primljeni od ljudi, da bi time mogli imati neku budućnost i bilo kada jednoga dana možda takođe neki nastavak? Da li će oni dohvatiti (doseći) ljude, i da li će ljudi održati na visini mihajlovsko dobro u dostojanstvu i dubokom poštovanju, da bi mu u zajednici sa Mihaelom moglo biti vraćeno osvećenje? Stavimo u zajedništvu, miru i ozbiljnosti sve na to, da bi ovo moglo da se dogodi!

                                                                                 Dr. med. Christin Schaub                        

                                                                                 Preveo Siniša Nikolić

 

 [1] Ita Wegman u jednom pismu Georg Adams Kaufmannu od 19. 6. 1935; prema Peteru Selgu: Ja ostajem kod Vas, Štutgart, 2007, str. 89.

[2] Ludwig Polzer-Hoditz u svojim nepublikovanim sećanjima; prema Thomasu Meyeru: Meditacijski put Mihaelove škole u devetnaest stupnjeva, Bazel, februar 2011, str. 450.

[3] Thomas Meyer: Meditacijski put Mihaelove škole u devetnaest stupnjeva, Bazel, februar 2011 (tom I); kao i isto: Meditacijski put Mihaelove škole – dopunski tom (tom II), Bazel, novembar 2011.

[4] Može biti mnogo razloga, zašto nekom čoveku, čak ako bi on to hteo, nije moguće, da uzme učešće u Satima prvog razreda u dosad „oficijelno navedenim okvirima“ i ispuni preduslove za to (da bude najmanje dve godine aktivan član Antropozofskog društva, što pretpostavlja i redovno učestvovanje u sastancima ogranka). Neka ipak bude istaknut jedan važan razlog, o kome se često malo razmišlja. Radeći u jednom pozivu, koji vremenski zahteva veliku opterećenost kod nekog lekara/lekarke (i što se ovoga tiče sličnih zanimanja), koja daleko prevazilazi uobičajenu meru, ne ostaje često mogućnost za takve aktivnosti, štaviše ni na kraju nedelje. Tako se čovek koji ozbiljno teži nalazi pred mogućnošću, da se u potpunosti odrekne toga ili upravo da traži druge puteve.

[5] Thomas Meyer, (tom I), na navedenom mestu (n. n. m.), str. 433

[6] Isto, str. 438

[7] Isto, str. 461

[8] Isto, str. 460/461

[9] Margarita Woloschin: Zelena zmija, 6. izdanje, Štutgart 1982. str. 266

[10] Erika Beltle, Kurt Vierl (izdavači), Sećanja na Rudolfa Štajnera, Štutgart 1979, str. 102

[11] Thomas Meyer (tom I), n. n. m., str. 433

[12] Thomas Meyer (tom I), n. n. m., str. 453

[13] Rudolf Štajner, GA 214, predavanje od 20. avgusta 1922.

[14] Rudolf Štajner, GA 240, predavanje od 19. jula 1924.

[15] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 452

[16] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 8/9

[17] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 9

[18] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 453

[19] Ita Wegman u jednom pismu za Alice Wengraf 31. 1. 1935; prema: Peter Selg: Rudolf Štajner i Slobodna visoka škola za duhovnu nauku, Arleshajm 2009, str. 90

[20] Thomas Meyer, (tom II), n. n. m., str. 250

[21] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 455

[22] Thomas Meyer, (tom I), str. 454

[23] Rudolf Štajner, GA 40, 7. izdanje, Dornah/Švajcarska 1991, str.55

[24] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 455

[25] Marija Štajner u jednom pismu od 8. februara 1948. inženjeru Werneru Rosenthalu u Štokholmu; prema Thomasu Meyeru (tom I), n. n. m., str. 9

[26] Thomas Meyer, (tom I), n. n. m., str. 11

[27] Rudolf Štajner, GA 180, predavanje od 23. decembra 1917, kao i predavanje od 26. decembra 1917.

 

Copyright © 2000-2024 by WORT

 

**********************************************************************************

 

 

Crtež na tabli Rudolfa Štajnera za 13. sat Prvog razreda od 17. maja 1924. u Dornahu (GA 270b) © by Rudolf Steiner- Nachlaßverwaltung, Dornach/Schweiz