Odlomci

                                                                                                                       O d l o m c i  iz knjiga Rudolfa Steinera  

 

U ovom odeljku se nalaze kraći delovi – odlomci iz knjiga Rudolfa Steinera koje su objavljene u periodu 2000-2020, a čiji se kompletan pregled nalazi u odeljku ‘Knjige’.  Različiti su putevi na kojima smo svi mi došli do Rudolfa Steinera, ali jedan od najčešćih  je prva njegova knjiga koju nam je neko preporučio, poklonio ili smo je videli u izlogu knji- žare.  Smisao ovog odeljka bi mogao biti taj, da nekome, ko još traži i ima razna pitanja na svom životnom putu, ovo budu odlomci-putokazi za pronalaženje neke (možda i prve!) knjige velikog učitelja … ili koristan podsticaj ovde mogu naći i stariji antropozofi, ako iz postojećih odlomaka obnove neke delove iz svog delimično ‘zaboravljenog gradiva’ 🙂

************************************************************************************

O stazi poštovanja, o devociji

Rudolf Štajner

Samo u svojoj vlastitoj duši može čovek da nađe sredstva koja otvaraju usta posvećenog. On mora u sebi da razvije neke osobine do određenog visokog stepena, tada mu mogu pripasti najviša duhovna blaga.

Određeno osnovno raspoloženje duše mora da obrazuje taj početak. Tajni istraživač naziva to osnovno raspoloženje staza poštovanja, devocije prema istini i saznanju. Samo onaj ko ima to osnovno raspoloženje može da postane tajni učenik. Ko ima doživljaje u toj oblasti taj zna kakve sklonosti mogu da se primete već u detinjstvu takvih ljudi koji kasnije postaju tajni učenici. Ima dece koja sa svetom strepnjom gledaju prema izvesnim ličnostima koje poštuju. Ona imaju strahopoštovanje prema njima koje im pak u najdubljim osnovama srca zabranjuje pojavljivanje bilo kakve misli kritike, opozicije. Takva deca odrastaju u mladiće i devojke kojima čini dobro, ako mogu da se dive bilo čemu vrednom poštovanja. Iz redova takve dece izlaze mnogi tajni učenici. Ako si jednom stajao pred vratima nekog poštovanog čoveka i ako si pri toj prvoj poseti osetio svetu strepnju prilikom pritiska na kvaku da bi stupio u sobu koja je za tebe „svetinja“, onda se u tebi pojavilo osećanje koje ti može biti klica za tvoje kasnije tajno učeništvo. Sreća je za svakog odrastajućeg čoveka da takva osećanja kao sklonosti nosi u sebi. Ne treba verovati da takve sklonosti obrazuju klicu pokornosti i ropstva. Kasnije će to najpre dečije poštovanje prema ljudima postati poštovanje prema istini i saznanju. Iskustvo uči da oni ljudi, koji su naučili da poštuju ono što je dostojno poštovanja,  upravo i najbolje razumeju kako da budu slobodni. A poštovanje je na mestu svugde gde izvire iz dubine srca.

Ako u sebi ne razvijemo duboko zasnovano osećanje da postoji nešto više nego što smo mi, tada nećemo u sebi ni naći snagu da se razvijemo ka nečem višem. Posvećeni je snagu da podigne svoju glavu u visine saznanja izborio samo tako što je svoje srce uveo u dubine strahopoštovanja, devocije. Visina duha se može doseći samo ako se prođe kroz kapiju smernosti. Pravo znanje ti možeš steći samo ako si naučio da ceniš to znanje. Čovek svakako ima pravo da svoje oko okrene ka svetlosti; ali on mora to pravo da zasluži. U duhovnom životu postoje isto tako zakoni kao i u materijalnom. Protrljaj staklenu šipku odgovarajućom tkaninom i ona postaje naelektrisana, to znači: ona dobija snagu da privlači sitna tela. To odgovara zakonu prirode. To zna svako ko je učio i malo fizike. A isto tako se zna, da svako u duši razvijeno osećanje istinske devocije razvija snagu koja pre ili kasnije može dalje da vodi u saznanju.

Ko u svojim sklonostima ima devociona osećanja, ili ko ima sreću da ih je odgovarajućim vaspitanjem primio, taj nosi mnogo sa sobom ako u kasnijem životu traži prilaz višim saznanjima. Ko takvu pripremu nema, njemu već na prvom stepenu ove staze saznanja niču teškoće, ako ne preduzme da energično u sebi samovaspitanjem stvori devociono raspoloženje. U naše vreme je izuzetno važno da se na tu tačku usmeri puna pažnja. Naša civilizacija je sklona više kritici, suđenju i osuđivanju, a manje devociji, predanom poštovanju. Naša deca već kritikuju mnogo više, nego što sa punom predanošću poštuju. Ali svaka kritika, svaki osuđujući sud, isto toliko mnogo rasteruju snage duše za više saznanje, koliko ga svako predanosti puno strahopoštovanje razvija. Time ne treba da bude rečeno ništa protiv naše civilizacije. Ovde se uopšte ne radi o tome, da se kritikuje naša civilizacija. Upravo kritici, samosvesnom ljudskom sudu, tom „ispitaj sve i zadrži najbolje“, zahvaljujemo mi za veličinu naše kulture. Nikada čovek ne bi stekao nauku, industriju, saobraćaj, pravne odnose našeg vremena da nije svugde kritikovao, da nije svugde primenio merilo svoga suda. Ali ono što smo kroz to dobili u spoljašnjoj kulturi, morali smo da platimo odgovarajućim gubitkom u višem saznanju, u spiritualnom životu. Mora se naglasiti da se kod višeg znanja ne radi o poštovanju ljudi, nego o poštovanju prema istini i saznanju.

Samo jedno mora svakako da bude jasno, da onaj ko se nalazi sasvim u toj otuđenoj civilizaciji naših dana teško može da prodre do saznanja viših svetova. On to može samo ako na sebi energično radi. U vreme kada su odnosi materijalnog života bili jednostavni, bilo je takođe lakše postići duhovni napredak. Ono što je dostojno poštovanja, što se smatra svetinjom, više se isticalo od ostalih odnosa u svetu. U doba kritikovanja ideali se vuku na dole. Druga osećanja stupaju na mesto poštovanja, strahopoštovanja, obožavanja i divljenja. Naše doba potiskuje ta osećanja sve više, tako da ona kroz svakidašnji život čoveku dolaze samo još u veoma malom stepenu. Ko traži viša saznanja, mora ta osećanja proizvesti u sebi. Mora ih sam ulivati svojoj duši. To se ne može kroz studiranje. To se može samo kroz život. Ko hoće da postane tajni učenik, mora zbog toga sebe energično da vaspita za devociono raspoloženje. On mora svuda u svojoj okolini, u svojim doživljajima da traži ono što može da mu iznudi divljenje i puno poštovanje. Ako ja sretnem nekog čoveka i prekorevam njegove slabosti, onda otimam od sebe višu snagu saznanja; tražim li da se sa ljubavlju udubim u njegove prednosti, onda sakupljam takvu snagu. Tajni učenik mora neprestano imati na umu da sledi ovo uputstvo. Iskusni tajni istraživači znaju kakvu snagu duguju toj okolnosti što uvek iznova u svim stvarima vide ono što je dobro, a uzdržavaju se od osuđujućeg suda. Ali to ne sme da ostane spoljašnje životno pravilo. To mora da bude najunutrašnjiji posed naše duše. Čovek ima u sebi to da samog sebe usavršava, da se sa vremenom sasvim preobrazi. Ali taj preobražaj mora da se izvrši u njegovom najunutrašnjijem, u njegovom misaonom životu. Nije dovoljno da ja spolja u svom odnosu pokažem pažnju prema nekom biću. Ja moram tu pažnju da imam u svojim mislima. Tajni učenik mora početi sa ovim da devociju primi u svoj misaoni život. On mora da pazi na misli nepoštovanja i nepovoljne kritike u svojoj svesti. I on baš mora da se trudi da u sebi neguje misli devocije.

Svaki trenutak u kojem se potrudimo da primetimo u svojoj svesti nepovoljan, osuđujući, kritički sud o svetu i životu: svaki takav trenutak nas približava višem životu. I mi se brzo penjemo, ako u takvim trenucima našu svest ispunimo samo mislima divljenja, pažnje i poštovanja prema svetu i životu. Ko ima iskustva u tim stvarima taj zna da se u svakom takvom trenutku u čoveku bude snage koje inače ostaju da dremaju. Time se čoveku otvaraju duhovne oči. On time počinje da vidi oko sebe stvari koje ranije nije mogao da vidi. On počinje da shvata da je ranije video samo deo sveta koji ga je okruživao. Čovek koji mu prilazi pokazuje mu sada sasvim drugi izgled nego pre. Doduše, pomoću ovog životnog pravila on još neće biti u mogućnosti da već vidi ono što se npr. opisuje kao ljudska aura. Jer za to je neophodno još jedno više školovanje. Ali upravo do tog višeg školovanja on može da se popne, ako je prethodno prošao kroz energično školovanje u devociji.

Nečujno i neprimetno za spoljašnji svet stupa tajni učenik „stazom saznanja“. Niko ne treba na njemu da opazi neku promenu. On obavlja svoje dužnosti kao i ranije; stara se o svojim poslovima kao pre toga. Preobražaj se dešava isključivo na unutrašnjoj strani duše koja je uskraćena spoljašnjem oku.

Pre svega ceo čovekov duševni život obasjava to osnovno raspoloženje devocije prema svemu što je zaista dostojno poštovanja. U tom jednom osnovnom osećanju ceo njegov duševni život nalazi središte. Kao što Sunce svojim zracima oživljava sve živo, tako kod tajnog učenika poštovanje oživljava sve osećaje duše.

Čoveku u početku neće biti lako da veruje da osećanja kao što su uvažavanje, poštovanje, itd. imaju nešto zajedničko sa njegovim saznanjem. To potiče od toga što je čovek sklon da saznanje prikaže kao jednu sposobnost za sebe koja nije u vezi ni sa čim što se inače dešava u duši. Ali pri tome se ne razmišlja da je duša ta koja saznaje. A za dušu su osećanja ono što su za telo supstance koje čine njegovu hranu. Ako se telu daje kamenje umesto hleba, onda zamire njegova delatnost. Slično je to i sa dušom. Za nju su poštovanje, pažnja, devocija hranljive supstance koje je čine zdravom, snažnom; snažnom pre svega za delatnost saznavanja. Nepažnja, antipatija, potcenjivanje onoga što je vredno priznanja izazivaju paralisanje i zamiranje saznajne delatnosti. – Za duhovnog istraživača je ta činjenica vidljiva na auri. Duša koja je primila osećanja poštovanja, devocije izaziva promenu svoje aure. Nestaju neki duhovni tonovi boje koji se mogu označiti kao žuto-crveni, braon-crveni i njih zamenjuju plavo-crveni. A time se otvara moć saznanja; prima se poruka o činjenicama u svojoj okolini o kojima se pre toga nije imalo pojma. Poštovanje budi jednu simpatičnu snagu u duši i pomoću nje se privlače osobine bića iz našeg okruženja, a koje inače ostaju skrivene.

„Kako se postižu saznanja viših svetova?“, (GA 10, str. 13 i dalje, Wort 2002)

************************************************************************************

„Moj životni put“

(odlomak iz autobiografije Rudolfa Štajnera)

Iz mojeg antropozofskog delovanja postoje dva rezultata; prvo, moje knjige objavljene pred svetom, drugo, veliki niz kurseva, koji su najpre zamišljeni kao privatno izdanje i mogli su ih kupiti samo članovi teozofskog (kasnije antropozofskog) društva. To su bile beleške (prepisi), sačinjene više ili manje dobro pri predavanjima, i koje – zbog nedostatka vremena – nisam mogao da korigujem. Meni bi bilo najdraže, da je usmeno izgovorena reč bila ostala usmeno izgovorena reč. Ali, članovi su hteli privatno otštampane kurseve. I tako je to ostvareno. Da sam imao vremena da korigujem stvari, tada od početka ne bi trebalo da postoji ograničenje „samo za članove“. To ograničenje je napušteno pre više od godinu dana.

Ovde u mom „životnom putu“ je neophodno da pre svega kažem kako se oboje: moje objavljene knjige i ova privatna izdanja učlanjuju u ono što sam izrađivao kao antropozofiju.

Ko hoće da prati moje sopstveno unutrašnje borenje i rad za postavljanje antropozofije pred svest sadašnjeg vremena, taj mora to da čini pomoću opšte objavljenih spisa. U njima sam se objasnio i sa svim onim što postoji od saznajnih težnji vremena. Tu je dato, šta mi se u „duhovnom gledanju“ sve više oblikovalo, a što je postalo građevina antropozofije – svakako u mnogom pogledu na nesavršen način.

Pored ovog zahteva, da se izgradi „antropozofija“ i da se pri tom služi samo onim što se pokazalo, ako saopštenja iz duhovnog sveta treba predati opštem obrazovnom svetu današnjice, stupio je pak i drugi, da se potpuno izađe u susret onome što se iz članstva objavilo kao duševna potreba, kao duhovna čežnja.

Tu je pre svega postojala jaka sklonost, da se jevanđelja i uopšte sadržaj spisa Biblije čuju prikazani u svetlu, koje se pokazalo kao antropozofsko. Htelo se, da se u kursevima čuje o ovim objavama dâtim čovečanstvu.

Dok su bili održavani interni kursevi u smislu tog zahteva, uz to je došlo još nešto drugo. Na tim predavanjima su bili samo članovi. Oni su bili upoznati sa početnim saopštenjima iz antropozofije. Njima se moglo govoriti upravo tako, kao naprednima na polju antropozofije. Stav tih internih predavanja je bio takav, kakav baš nije mogao da bude u spisima, koji su bili određeni sasvim za javnost.

U internim krugovima sam smeo da govorim na jedan način o stvarima, koje bih za javno prikazivanje morao drugačije da oblikujem, da su za njega bile određene od početka.

Tako u dvojstvu, javnih i privatnih spisa, postoji u stvarnosti nešto što potiče iz dva različita temelja. Sasvim javni spisi su rezultat onoga, što se u meni borilo i što je radilo; u privatnim spisima učestvuje i društvo u borbi i radu. Slušam treperenja u duševnom životu članova, i u mom živom sadoživljavanju onoga što unutra čujem, nastaje stav predavanja.

Nigde nije ni u najmanjoj meri rečeno nešto, što ne bi bilo najčistiji rezultat antropozofije koja se izgrađivala. Ne može biti ni govora o bilo kakvoj koncesiji predrasudama ili predosećanjima članova. Ko čita ta privatno štampana izdanja, može ih u najpunijem smislu uzeti upravo kao ono što ima da kaže antropozofija. Zato se svakako i moglo bez razmišljanja, kada su se pritužbe u tom pravcu nagomilale, odstupiti od uredbe da se ti privatno štampani spisi šire samo u krugu članstva. Moraće se samo baš prihvatiti, da se u tim uzorcima koje nisam pregledao nalaze greške.

Sud o sadržaju takvog privatnog izdanja moći će svakako da se prizna samo onom, ko poznaje šta se uzima kao pretpostavka za sud. A to je za većinu tih privatnih izdanja u najmanju ruku antropozofsko saznanje čoveka, kosmosa, ukoliko je njegova suština prikazana u antropozofiji, i onoga što se kao „antropozofska istorija“ nalazi u saopštenjima iz duhovnog sveta.

„Moj životni put“, XXXV poglavlje. (GA 28, Wort 2005)

************************************************************************************ 

Iz knjige „Antropozofska načela“

 Rudolf Štajner

Rudolf Štajner je posle božićnog zasedanja povodom osnivanja Opšteg antropozofskog društva (1923.) pisao do svoje smrti (marta 1925.) niz od 185 „Antropozofskih načela“ kao i redovna pisma „Članovima“, što je nedeljno bilo štampano u obaveštajnom listu „Šta se dešava u Antropozofskom društvu“. Sledeće izdanje sadrži celokupna načela i pisma „Članovima“ koja tu spadaju. (prim. izd.)

1. Antropozofija je jedan put saznanja, koji bi hteo da to duhovno u čovekovom biću vodi do duhovnog u svemiru. Ona se pojavljuje u čoveku kao potreba srca i osećânja. Ona mora da pronađe svoje opravdanje na taj način, što može ovoj potrebi da pruži zadovoljenje. Priznati antropozofiju može samo taj, ko u njoj nalazi to što mora da traži iz svoje ćudi. Antropozofi zato mogu da budu samo ljudi, koji izvesna pitanja o biću čoveka i sveta osećaju kao životnu nužnost tako, kako se oseća glad i žeđ.

2. Antropozofija posreduje saznanja, koja se zadobijaju na duhovan način. Ona ovo pak čini samo zbog toga, jer svakodnevni život i nauka zasnovana na čulnom opažanju i delatnosti razuma vode do neke granice životnog puta, na kojoj bi moralo da odumre čovekovo duševno postojanje, ako ne bi moglo da prekorači ovu granicu. Ovaj svakodnevni život i ova nauka ne vode do te granice tako, da se na ovoj mora stati, nego se na ovoj granici čulnog gledanja otvara kroz sâmu ljudsku dušu pogled u duhovni svet.

3. Postoje ljudi koji veruju, da bi sa granicama čulnog gledanja takođe bile date granice svakog uvida. Ako bi oni bili pažljivi u tome, kako postaju svesni ovih granica, tada bi takođe u ovoj svesti otkrili sposobnost, da prekorače ove granice. Riba pliva do granice vode; ona mora nazad, jer joj nedostaju fizički organi, da bi živela izvan vode. Čovek dolazi na granicu čulnog gledanja; on može da spozna, da su mu na tom putu onamo nastale duševne snage, kako bi duševno živeo u elementu, koji ne biva obujmljen čulnim gledanjem.

4. Čoveku je potrebno za sigurnost u njegovom òsećanju, za snažno razvijanje njegove volje jedno saznanje duhovnog sveta. Jer on može da oseti veličinu, lepotu, mudrost prirodnog sveta: Ovaj mu ne daje nijedan odgovor na pitanje o njegovom sopstvenom biću. Ovo sopstveno biće drži na okupu supstance i snage prirodnog sveta toliko dugo u životno-pokretnom ljudskom obliku, dok čovek ne prođe kroz dveri smrti. Zatim priroda preuzima ovaj oblik. Ona isti ne može da održi zajedno, nego samo da ga rastera. Ta velika, lepa, mudrosti puna priroda svakako daje odgovor na pitanje: kako biva razložen ljudski oblik, ne pak, kako se on drži na okupu. Nikakav teoretski prigovor ne može da ugasi ovo pitanje iz osećajuće ljudske duše, ako ova ne želi samu sebe da opije. Njegovo postojanje mora u svakoj ljudskoj duši, koja je stvarno budna, stalno da održava živom čežnju za duhovnim putevima u saznanju sveta.

5. Čoveku je za unutrašnji mir potrebna samospoznaja u duhu. On nalazi samoga sebe u svom mišljenju, òsećanju i htenju. On vidi, kako su mišljenje, òsećanje i htenje zavisni od prirodnog čovekovog bića. Oni u svom razvoju moraju da idu za zdravljem, bolešću, snaženjem i oštećenjem tela. Svako spavanje ih gasi. Obično životno iskustvo pokazuje najveću zamislivu zavisnost ljudskog duhovnog doživljavanja od telesnog postojanja. Tu se u čoveku budi svest, da bi u ovom običnom životnom iskustvu mogla biti izgubljena samospoznaja. Najpre nastaje bojažljivo pitanje: da li bi mogla da bude data neka samospoznaja, a time i izvesnost o pravom Sopstvu, koja prevazilazi obično životno iskustvo? Antropozofija hoće da dâ odgovor na ovo pitanje na temelju sigurnog duhovnog iskustva. Ona se pri tome ne oslanja na mnenje ili verovanje, nego na doživljavanje u duhu, koje je u svom bitisanju toliko sigurno kao doživljavanje u telu.

6. Ako se pogled usmeri ka beživotnoj prirodi, tako se nalazi jedan svet, koji se objavljuje u zakonitim povezanostima. Traže se ove povezanosti i one se nalaze kao sadržaj prirodnih zakona. Ali takođe se nalazi, da se kroz ove zakone beživotna priroda ujedinjuje sa Zemljom u neku celinu. Tada se može od ove Zemljine povezanosti, koja vlada u svemu beživotnom, preći na gledanje živog biljnog sveta. Vidi se, kako vanzemaljski svet iz daljina prostora šalje unutra snage, koje iznose živo iz krila beživotnog. U živom biva primetno to suštastveno, koje se otima puko zemaljskoj povezanosti i postaje objavljivač onoga, što iz daljina svemirskog prostora dejstvuje dole na Zemlju. U najneupadljivijoj biljci primećuje se suštastvo vanzemaljske svetlosti, kao u oku svetleći predmet, koji pred ovim stoji. U ovom podizanju razmatranja može se gledati razlika između zemaljsko-fizičkog, koje vlada u beživotnom, i vanzemaljsko-eterskog, koje osnažuje u živom.

7. Čoveka nalazimo sa njegovim vanduševnim i vanduhovnim bićem postavljenog u ovaj svet zemaljskog i vanzemaljskog. Ukoliko je on postavljen u to zemaljsko, koje obuhvata beživotno, on nosi na sebi svoje fizičko telo; ukoliko on razvije u sebi one snage, koje to živo iz svemirskih daljina privlače u zemaljsko, on ima jedno etersko ili životno telo. Ova razlika između zemaljskog i eterskog sasvim je ostala nezapažena od strane saznajnog pravca novijeg vremena. On je upravo iz tog razloga razvio svakojake nemoguće poglede o eterskom. Strah pred tim, da se ne izgubi u fantastičnom, odvratio je od toga, da se govori o ovoj suprotnosti. Bez takvog govorenja pak ne dolazi se ni do kakvog uvida u čoveka i svet.

8. Čovekovo biće se može razmatrati, ako ovo proizlazi iz njegovog fizičkog i njegovog eterskog tela. Naći će se, da sve pojave na čoveku, koje dolaze sa ove strane, ne vode do svesti, nego ostaju u nesvesnom. Svest ne postaje osvetljena, već potamnjena, ako se poveća delatnost fizičkog i eterskog tela. Stanja nesvesti mogu se prepoznati kao rezultat nekog takvog povećanja. Kroz produžavanje takve orijentacije prosuđivanja dospeva se do toga da se prizna, da nešto zahvata u organizaciju čoveka – takođe i životinje – što nije iste vrste sa fizičkim i eterskim. To nije delatno, ako je fizičko i etersko delatno iz svojih snaga, nego ako ovi prestanu da budu delatni na svoj način. Tako se dolazi do pojma astralnog tela.

9. Stvarnost ovog astralnog tela biva pronađena, ako se kroz meditaciju o mišljenju, koje se podstiče izvana pomoću čula, napreduje do nekog unutrašnjeg gledanja. Uz to se mora unutrašnje dohvatiti to izvana podstaknuto mišljenje i kao takvo intenzivno doživeti u duši, bez njegove veze sa spoljašnjim svetom; i zatim kroz duševnu snagu, koja se usvojila u takvom dohvatanju i doživljavanju, primetiti, da postoje unutrašnji organi opažanja, koji gledaju neko duhovno tu, gde u životinji i čoveku fizičko i etersko telo bivaju zadržani u njihovim granicama, da bi nastala svest.

10. Svest ne postaje kroz nastavljanje one delatnosti, koja dolazi kao rezultat iz fizičkog i eterskog tela, već oba ova tela moraju sa svojom delatnošću da dođu na nultu tačku, štaviše ispod iste, da bi „nastalo mesto“ za vladanje svesti. Oni nisu proizvođač svesti, nego oni predaju samo tlo, na kome mora da stoji duh, da bi unutar zemaljskog života proizveo svest. Kao što je čoveku na Zemlji potrebno neko tlo, na kome on može da stoji, tako je duhovnom unutar zemaljskog potrebna materijalna osnova, na kojoj ono može da se razvije. I kao što u svemirskom prostoru planeti nije potrebno tlo, da bi održala svoje mesto, tako duhu, čije gledanje nije usmereno kroz čula na materijalno, već kroz sopstvenu snagu na duhovno, nije potrebna ova materijalna osnova, da bi u sebi pokrenuo svoju svesnu delatnost.

11. Samosvest, koja se skuplja u „Ja“, se podiže iz svesti. Ova nastaje, ako duhovno uđe u čoveka tako, da snage fizičkog i eterskog tela smanje iste. U smanjenju (snaga) ovih tela stvara se tlo, na kome svest razvija svoj život. Za tim smanjenjem pak, da organizacija ne bi bila uništena, mora slediti ponovna izgradnja. Tako biva, ako se za neko doživljavanje svesti dogodilo smanjenje, iznova izgrađeno tačno ono što je smanjeno. U opažanju ove izgradnje nalazi se doživljavanje samosvesti. Ovaj događaj se može pratiti u unutrašnjem gledanju. Može se osetiti, kako svesno biva prevedeno u samosvesno time, što se iz sebe stvori paslika (kopija) tog puko svesnog. Puko svesno ima svoju sliku u organizmu koji je kroz smanjenje postao tako reći prazan. Ono je uvučeno u samosvest, ako je ta praznina ponovo ispunjena iznutra. To suštastveno, što je sposobno za ovo ispunjavanje, doživljava se kao „Ja“.

12. Stvarnost „Ja“ biva pronađena, ako se unutrašnje gledanje, kroz koje se spoznajući dohvata astralno telo, dalje unapređuje time, da se mišljenje doživljeno u meditaciji prožme voljom. Najpre se ovom mišljenju predavalo bez volje. To je na taj način dovedeno do toga, da u ovo mišljenje ulazi neko duhovno, kao što boja ulazi u oko, a zvuk u uho pri čulnom opažanju. Ako se dospelo u položaj, da se ono, što se na ovaj način putem pasivnog predavanja oživelo u svesti, oponaša kroz voljni akt, tako ulazi u ovaj voljni akt opažanje sopstvenog „Ja“.

13. Na putu meditacije se mogu naći tri dalje forme oblika, u kojima se pojavljuje „Ja“ u običnoj svesti: 1. U svesti, koja obuhvata etersko telo, pojavljuje se „Ja“ kao slika, koja je pak ujedno delatno suštastvo i kao takvo čoveku daje oblik, rast, oblikotvorne snage. 2. U svesti, koja obuhvata astralno telo, objavljuje se „Ja“ kao član duhovnog sveta, od koga ono prima svoje snage. 3. U svesti, koja je navedena kao upravo poslednje izborena, pokazuje se „Ja“ kao jedno od duhovne okoline relativno nezavisno, samostalno duhovno suštastvo.

14. Jedan od oblika „Ja“, koji je nagovešten u prikazu prethodnog načela, pojavljuje se kao slika ovog Ja. Kroz primećivanje ovog slikovitog karaktera takođe biva bačena svetlost na misaono suštastvo, u kojem se pojavljuje „Ja“ pred običnom svešću. Pomoću svakojakih razmatranja se u običnoj svesti traži „pravo Ja“. Ipak jedan ozbiljan uvid u doživljaje ove svesti pokazuje, da se u istoj ne može pronaći ovo „pravo Ja“; već da tu može da se pojavi samo misaoni odsjaj, koji je manje od neke slike. Stvarno se biva obuhvaćen istinom ovog činjeničnog stanja tek onda, ako se napreduje do „Ja“ kao slike, koja živi u eterskom telu. I time se tek biva valjano podstaknut na traženje Ja kao pravog čovekovog suštastva.

15. Uvid u oblik, u kome „Ja“ živi u astralnom telu, vodi do jednog pravog osećaja o odnosu čoveka prema duhovnom svetu. Ovaj Ja-oblik je za obično doživljavanje zaronjen u tamne dubine nesvesnog. U ovim dubinama čovek kroz inspiraciju stupa u vezu sa duhovnim svetskim suštastvima. Samo jedan sasvim slab osećajni odsjaj stoji pred običnom svešću o ovoj inspiraciji koja vlada u dubinama duše iz daljina duhovnog sveta.

16. Treći oblik „Ja“ daje uvid u samostalno čovekovo suštastvo unutar duhovnog sveta. Taj pokreće osećaj o tome, da čovek sa svojom zemaljsko-čulnom prirodom stoji pred samim sobom samo kao otkrivenje onoga, što je on u stvarnosti. Time je data ishodišna tačka prave samospoznaje. Jer ono Sopstvo, koje oblikuje čoveka u svojoj istini, objaviće se toj spoznaji tek, ako on napreduje od misli Ja do njegove slike, od te slike do crpećih snaga ove slike, i odatle (napreduje) do duhovnih nosača ovih snaga.

(GA 26, Wort 2016)

***********************************************************************************

               Iz knjige „Filozofija slobode“                                                      – Individualnost i vrsta

                                                       Rudolf Štajner

Shvatanju, da je čovek obdaren da postane potpuna u sebi celovita, slobodna individualnost, prividno smetaju činjenice, što se on pojavljuje kao deo unutar neke prirodne celine (rasa, pleme, narod, porodica, muški i ženski rod), i što deluje unutar neke celine (država, crkva itd.). On nosi opšta obeležja karaktera zajednice kojoj pripada, i daje svom delanju sadržaj, određen kroz mesto, koje on zauzima unutar nekog mnoštva.

Da li je pri tome uopšte još moguće da postoji individualnost? Možemo li  sâmog čoveka smatrati celinom za sebe, ako on izrasta iz celine, i učlanjuje se u celinu?

Deo neke celine je prema svojim osobinama i funkcijama određen kroz tu celinu. Neko pleme je celina, i svi ljudi koji mu pripadaju nose obeležja, koja su uslovljena bićem plemena. Kakva svojstva ima pojedinac i kako se on upošljava, uslovljeno je kroz karakter plemena. Time fizionomija i rad pojedinca dobijaju nešto što pripada vrsti. Ako tražimo razlog, zašto je ovo ili ono na čoveku takvo ili onakvo, upućeni smo izvan pojedinačnog bića na vrstu. Ona nam objašnjava, zašto se na pojedinačnom biću nešto pojavljuje u formi koju vidimo.

Čovek se pak oslobađa toga što pripada vrsti. Jer ako čovek valjano doživi to ljudsko pripadanje vrsti, znaće da ona ne ograničava njegovu slobodu, a to ne bi trebalo ni da bude nikakvim veštačkim organizacijama. Čovek razvija osobine i funkcije, čije određenje možemo da tražimo jedino u njemu samom. Pripadanje vrsti služi mu pri tom samo kao sredstvo, da bi u tome izrazio svoje posebno suštastvo. Svojstvenosti dobijene od prirode upotrebljava on kao osnovu, i daje tome formu primerenu svom sopstvenom biću. Mi uzalud tražimo u zakonima vrste razlog za neko ispoljavanje ovog bića. Mi imamo posla sa individuom, koja se može objasniti jedino kroz sebe samu. Ako se čovek probio do tog oslobođenja od pripadanja vrsti, a mi i tada još hoćemo, da sve što je na njemu, objasnimo iz karaktera vrste, onda to znači: mi nemamo organ za individualno.

Nemoguće je u potpunosti razumeti nekog čoveka, ako se za osnov svog prosuđivanja uzme pojam vrste. U prosuđivanju prema vrsti ljudi su najuporniji tu, gde se radi o ženskom i muškom polu. Gotovo uvek muškarac vidi u ženi i žena u muškarcu previše od opšteg karaktera drugog pola, a premalo od onog što je individualno. U praktičnom životu to škodi manje muškarcima nego ženama. Socijalni položaj žene je najčešće nedostojan zbog toga, jer u mnogim tačkama, gde bi to trebalo da bude, nije uslovljen individualnim svojstvenostima pojedinačne žene, već opštim predstavama, koje se stvaraju o prirodnim zadacima i potrebama žene. Rad muškarca u životu usmerava se prema njegovim individualnim sposobnostima i naklonostima, rad žene treba da je uslovljen isključivo kroz okolnost, što je to upravo žena. Žena treba da bude rob pripadanja vrsti, opšte-ženskog. Dokle god muškarci budu debatovali o tome, da li je žena „po svojoj prirodnoj sklonosti“ sposobna za ovaj ili onaj poziv, dotle takozvano žensko pitanje neće moći da izađe iz svog najelementarnijeg stadijuma. Neka se ženi prepusti da sama oceni, šta žena po svojoj prirodi može hteti. Ako je istina to, da su žene sposobne samo za taj poziv (zanimanje) koji im sad pripada, onda će teško iz sebe samih dostići neki drugi. One bi pak morale sâme da odluče, šta je u skladu sa njihovom prirodom. Ko se plaši potresa u našim socijalnim prilikama od toga, što će se žene prihvatiti ne kao ljudi vrste, već kao individue, tome se mora odgovoriti, da je socijalnim prilikama, unutar kojih polovina čovečanstva ima život nedostojan čoveka, upravo hitno potrebno poboljšanje.[1]

Ko prosuđuje ljude prema karakteru vrste, taj upravo stiže do granice, iznad koje oni počinju da budu bića, čiji rad počiva na slobodnom samoopredeljenju. Šta se nalazi ispod ove granice, može naravno da bude predmet naučnog razmatranja. Svojstvenosti rase, plemena, naroda i pola jesu sadržaj posebnih nauka. Samo ljudi, koji bi hteli da žive jedino kao primerci vrste, mogli bi se poklapati sa nekom opštom slikom, koja se ostvaruje kroz takvo naučno razmatranje. Ali sve ove nauke ne mogu da prodru do posebnog sadržaja pojedinačne individue. Tamo gde počinje oblast slobode (mišljenja i delanja), prestaje određivanje individue prema zakonima vrste. Pojmovni sadržaj, koji čovek mora kroz mišljenje da poveže sa opažanjem, da bi ovladao punom stvarnošću, niko ne može jednom za svagda da utvrdi i da kao završen ostavi čovečanstvu. Individua mora svoje pojmove da dobije kroz sopstvenu intuiciju. Kako pojedinac treba da misli, ne može se izvesti iz bilo kog pojma vrste. Za to je merodavna jedino i samo individua. Isto tako se ne može iz opšteg ljudskog karaktera odrediti, koje konkretne ciljeve individua hoće da postavi svom htenju. Ko hoće da razume pojedinačnu individuu, mora da prodre do u njeno naročito suštastvo, i da ne zastane kod tipičnih svojstvenosti. U ovom smislu je svaki pojedini čovek problem. I svaka nauka, koja se bavi apstraktnim mislima i pojmovima vrste, samo je priprema za ono saznanje, koje nam pripadne, kada nam neka ljudska individualnost saopšti, na koji način ona gleda svet, i za to drugo (saznanje), koje dobijamo iz sadržaja njenog htenja. Gde nam se pojavi osećaj: ovde imamo posla s onim na nekom čoveku što je slobodno od tipičnog načina mišljenja i od htenja primerenog vrsti, tu moramo prestati, da iz svog duha uzimamo u pomoć bilo kakve pojmove, ako hoćemo da razumemo njegovo biće. Saznavanje postoji u sastavljanju pojma i opažanja kroz mišljenje. Kod svih drugih objekata mora posmatrač da dobije pojmove kroz svoju intuiciju; kod razumevanja neke slobodne individualnosti radi se jedino o tome, da njene pojmove, prema kojima ona naravno i samu sebe određuje, preuzmemo u svoj duh čisto, ne mešajući ih sa sadržajem vlastitih pojmova. Ljudi, koji u svako prosuđivanje nekog drugog odmah umešaju svoje vlastite pojmove, ne mogu nikada dospeti do razumevanja neke individualnosti. Kao što se slobodna individualnost oslobađa od obeležja vrste, tako i saznavanje mora da se oslobodi od načina, kako se razumeva to što pripada vrsti.

Samo u toj meri, u kojoj se čovek na označen način oslobodio od pripadanja vrsti, dolazi on u obzir kao slobodan duh unutar nekog ljudskog društva. Nijedan čovek nije potpuno vrsta, nijedan sasvim individualnost. Ali veću ili manju sferu svog bića odvaja postepeno svaki čovek, kako od animalnog života koji pripada vrsti, tako i od zapovesti ljudskih autoriteta koje nad njim vladaju.

U tom dêlu, za koji čovek pak ne može da osvoji slobodu, on postaje član unutar organizma prirode i organizma duha. U ovom pogledu on živi kako gledajući nauči od drugih ili kako mu oni zapovedaju. Neku u pravom smislu etičku vrednost ima samo taj deo njegovog delanja, koji izvire iz njegovih intuicija. I njegovi moralni instinkti, koje je nasledio kroz socijalne instinkte, postaju nešto etičko time, što ih on primi u svoje intuicije. Iz individualnih etičkih intuicija i njihovog prihvatanja u ljudskim zajednicama izvire sav moralni rad čovečanstva. Može se takođe reći: moralni život čovečanstva je celokupna suma proizvoda moralne fantazije slobodnih ljudskih individua. Ovo je rezultat monizma.

[1] Odmah posle objavljivanja ove knjige (1894.) prigovoreno mi je u vezi gore navedenih izvođenja, da se unutar pripadanja vrsti žena već sada može individualno iživeti tako, kako to ona samo hoće, mnogo slobodnije nego muškarac, koji je već deindividualizovan kroz školu i zatim kroz rat i zanimanje. Ja znam, da će danas ovaj prigovor možda još više dobiti na snazi. Ipak ja moram ove rečenice da ostavim ovde netaknute i da se nadam, da takođe postoje čitaoci koji razumeju, koliko se jako takav prigovor ogrešuje o pojam slobode, koji se razvija u ovom spisu, i da će moje gore navedene rečenice prosuđivati po nečem drugom, a ne po deindividualizaciji muškarca kroz školu i zanimanje.

(GA 4,  Wort 2016)

***********************************************************************************

                    Iz knjige „Tajna nauka u skici“                                       – O udubljivanju u simboličnu predstavu

                                                                    Rudolf Štajner

„Šta je uronjavanje u neku predstavu, možemo shvatiti, ako prvo uočimo šta je sećanje. Ako upravimo pogled na neko stablo, a zatim se okrenemo na drugu stranu, tako da drvo više ne vidimo, možemo sećanjem opet probuditi u duši predstavu o stablu. Ona predstava o stablu što je imamo, iako ga okom ne vidimo, jeste sećanje na stablo. A sad zamislimo da čovek zadrži to sećanje u duši; da pusti da mu duša miruje na predstavi sećanja, i da pri tome nastoji da isključi sve druge predstave. Tada se duša udubila u predstavu sećanja o drvetu. Tu se radi o udubljivanju duše u jednu predstavu; samo, ta predstava je slika neke stvari viđene čulima. Ali, ako to isto preduzmemo sa predstavom unetom u svest slobodnom voljom, moći ćemo malo pomalo postići dejstvo kome težimo.

Iznećemo samo jedan primer udubljivanja u simboličnu predstavu. Nju treba prvo izgraditi u duši. To može da bude ovako. Zamislimo sebi biljku; kako u zemlju pušta korenje, kako raste list po list, kako se razvija do cveća. A sad zamislimo pored biljke čoveka. Oživimo u svojoj duši misli: kako čovek ima osobine i sposobnosti koje se mogu nazvati savršenije od biljnih. Pomislimo kako se on po svojim osećajima i volji može kretati kuda želi, a biljka je okovana za zemlju. Ali recimo u sebi i ovo: Zaista, čovek je savršeniji od biljke; ali kod njega nalazim osobine, koje ne vidim na biljci, i zbog toga što ih biljka nema, izgleda mi ona u izvesnom pogledu savršenija od čoveka. Čovek ima u sebi požude i strasti; za njima se povodi u životu. Zbog njegovih nagona i strasti mogu da govorim o njegovim zabludama. Kod biljke vidim: kako ona od lista do lista sledi čistim zakonima rašćenja, kako bez strasti otvara cveće sunčevom zraku. Mogu u sebi reći: čovek ima izvesno savršenstvo spram biljke, ali je to iskupio time što je, u poređenju sa čistim snagama što ih vidim na biljci, pustio u svoje biće nagone požude i strasti. Zamišljam dalje da zeleni biljni sok teče kroz biljku i da je on izraz čistih nestrastvenih zakona rašćenja. Zatim zamišljam kako crvena krv teče kroz čovekove žile i kako je ona izraz nagona, požuda i strasti. To sve puštam da raste u mojoj duši kao žive misli. Onda zamišljam kako je čovek sposoban za razvoj; kako svoje nagone i strasti može da prosvetli i očisti pomoću svojih viših duševnih sposobnosti. Zamišljam kako se time uništava ono niže u nagonima i strastima i kako će se to niže roditi ponovo na jednom višem stepenu. Tada će krv smeti da se predstavi kao izraz pročišćenih i prosvetljenih nagona i strasti. Pogledam sada u duhu, na primer, na ružu i kažem sebi: u crvenom soku njenom vidim zelenilo biljnog soka preobraženo u crvenilo; a crvena ruža, kao i zeleni list, sledi čistim nestrastvenim zakonima rašćenja. Crvenilo ruže može mi postati simbol krvi, koja je izraz prosvetljenih nagona i strasti što su ono niže odbacili i po svojoj čistoti jednaki su snagama koje deluju u crvenoj ruži. Nastojim da takve misli ne izgrađujem samo u svome razumu, nego da ih oživim i u osećanju. Mogu imati blaženo osećanje kada sebi predstavim čistotu i nestrastvenost biljke što raste; mogu da stvorim u sebi osećaj kako se izvesna viša savršenstva moraju iskupiti dobijanjem nagona i strasti. Blaženstvo što sam ga pre osećao može da se preobrazi tada u ozbiljan osećaj; a zatim može da se probudi u meni osećaj smirene sreće, kada se predam misli o crvenoj krvi koja može da bude nosilac najčistijih doživljaja, kao crveni sok ruže. Radi se o tome da ne prilazimo bez osećanja onim mislima što izgrađuju simboličnu predstavu. Pošto smo se kretali u takvim mislima i osećanjima, preobrazimo ih u sledeću simboličnu predstavu. Zamislimo crni krst. Neka taj krst bude simbol uništenog nižeg u nagonima i strastima. Tamo gde se grede krsta ukrštaju, zamislimo sedam crvenih, svetlih ruža poređanih u krugu. Te ruže neka budu simbol one krvi koja je izraz prosvetljenih i pročišćenih nagona i strasti.

Oživimo u svojoj duši takvu simboličnu predstavu isto onako kao što smo prethodno pokazali na onom primeru o sećanju na stablo. Pri našem uronjavanju u sebe ta predstava ima snagu da budi dušu. Za vreme uronjavanja treba nastojati da se isključe sve druge predstave. Jedino opisani simbol treba da lebdi u duhu pred dušom najživlje što možemo. Nije beznačajno što taj simbol nije ovde jednostavno naveden kao predstava za buđenje, već je prethodno sagrađen pomoću izvesnih predstava o biljci i čoveku. Jer dejstvo takvog simbola zavisi od toga da li smo ga sastavili na opisani način pre nego što ga primenjujemo za udubljivanje. Ako ga zamišljamo, a nismo ga prvo izgrađivali u svojoj duši, ostaće hladan i mnogo neplodniji nego ako se kroz pripremu duša prvo osvetlila njegovom snagom. Za vreme udubljivanja ne treba puštati u dušu one misli iz pripreme, već jedino treba pred sobom u duhu živo videti simbol, i ostaviti da sa njim treperi i ono osećanje što je nastalo kao plod pripremnih misli. Tako simbol postaje znak uz osećajni doživljaj. A boravak duše u tome doživljaju baš je ono delotvorno. Što duže možemo da u njemu boravimo, a da se ne pomuti time što se uplete neka druga predstava, utoliko je plodnije čitavo zbivanje. Međutim, dobro je ako pre vremena koje posvetimo stvarnom uronjavanju češće ponovimo u mislima i osećanjima opisanu izgradnju slike, da ne bi izbledelo osećanje. Ukoliko više imamo strpljenja za takvo obnavljanje, utoliko je značajnija slika za dušu.

(GA 13, Wort 2003)

********************************************************************************      

Ma koliko da je bio različit ljudski oblik u starim vremenima, koja su opisana u prethodnim izvodima „Iz Akaša-hronike“, od njegovog sadašnjeg oblika: ako se ide još dalje unazad u istoriju čovečanstva, dolazi se do još mnogo različitijih stanja. Jer su takođe oblici muškarca i žene nastali tek u toku vremena iz jedne starije osnovne forme, u kojoj čovek nije bio ni jedno ni drugo, nego istovremeno oboje. Ko hoće sebi da stvori pojam o ovim pradalekim vremenima prošlosti, taj se mora svakako u potpunosti osloboditi od uobičajenih predstava, koje su uzete iz onoga što čovek vidi oko sebe. – Vremena, na koja od sada gledamo unazad, nalaze se nešto pre sredine epohe koja je u prethodnim odeljcima označena kao lemurska. Ljudsko telo se sastojalo tu još od mekih, gipkih materijala. Takođe su i ostali oblici Zemlje bili još meki i gipki. Nasuprot njenom kasnijem stvrdnutom stanju, Zemlja je bila tada još u nekom izvornom, pokretljivijem stanju. Time što se ljudska duša tada utelovila u materiju, mogla je sebi da prilagodi ovu materiju u mnogo većem stepenu nego kasnije. Jer da duša prihvata muško ili žensko telo, potiče od toga, da joj razvoj spoljašnje zemaljske prirode nameće jedno ili drugo. Sve dok supstance još nisu postale stvrdnute, duša je mogla da prisili te supstance na svoje vlastite zakone. Načinila je od tela otisak svog sopstvenog bića. Kada je pak materija postala gusta, duša je morala da se prilagodi zakonima, koji su ovoj materiji utisnuti od spoljašnje zemaljske prirode. Dok je duša još mogla da vlada nad materijom, oblikovala je svoje telo ni muško ni žensko, nego mu je dala osobine koje su bile oboje istovremeno. Jer duša je istovremeno muško i žensko. Ona nosi u sebi obe ove prirode. Njen muški element je blizak onome što se zove v o l j a, njen ženski onome što se može označiti kao p r e d s t a v a. – Spoljašnje formiranje Zemlje dovelo je do toga da je telo primilo jednostranu formu. Muško telo je primilo oblik (formu), koji je određen iz elementa volje, žensko naprotiv nosi više obeležje predstave. Pa tako dolazi, da dvopolna muško-ženska duša, boravi u jednopolnom, muškom i l i  ženskom telu. Telo je dakle u toku razvoja primilo oblik koji je određen spoljašnjim zemaljskim snagama, tako da ubuduće duši nije više moguće, da izlije svu svoju unutrašnju snagu u ovo telo. Ona je morala da zadrži nešto od ove svoje snage u svojem unutrašnjem i mogla je da pusti samo jedan deo iste da ulazi u telo.

Ako se dalje prati Akaša-hronika, pokazuje se sledeće. U nekom starom vremenu pojavljuju se ljudski oblici pred nama, meki, gipki, sasvim različiti od kasnijih. Oni nose u sebi još ravnomerno mušku i žensku prirodu. U sledu vremena zgušnjavaju se supstance; ljudsko telo nastupa u dva oblika, od kojih jedan biva sličan kasnijem muškom-, drugi biva sličan kasnijem ženskom oblikovanju. Dok ova razlika još nije bila nastupila, svaki čovek je mogao da stvori iz sebe drugog čoveka. Oplodnja nije bila spoljašnje zbivanje, nego nešto što se odigravalo u unutrašnjosti samog ljudskog tela. Time. što je telo postalo muško ili žensko, ono je izgubilo ovu mogućnosti samooplodnje. Moralo je zajedno da deluje sa drugim telom, da bi proizvelo novog čoveka.

Razdvajanje na polove nastupa, kad Zemlja dolazi u određeno stanje svog zgušnjavanja. Gustina materije zaustavlja jedan deo snage rasplođavanja. A onaj deo ove snage, koji je još delatan, potrebuje dopunjavanje izvana, kroz suprotstavljenu snagu drugog čoveka. Duša pak mora, kako u muškarcu, tako i u ženi, da zadrži u sebi samoj deo svoje ranije snage. Ona ne može da upotrebi ovaj deo u telesnom spoljašnjem svetu. – Ovaj deo snage usmerava se sad prema unutrašnjosti čoveka. On ne može da izađe van; zbog toga je slobodan za unutrašnje organe. – I ovde nastupa važna okolnost u razvoju čovečanstva. Ranije to, što se naziva duh, sposobnost mišljenja, nije nalazilo mesto u čoveku. Jer ova sposobnost ne bi pronašla nijedan organ, da sebe stavi u pokret. Duša je prema vani upotrebila svu svoju snagu, da bi izgradila telo. Ali, sada može duševna snaga, koja prema vani ne nalazi upotrebu, da stupi u vezu sa duhovnom snagom; i kroz ovu vezu se razvijaju organi u telu, koji kasnije od čoveka stvaraju misaono biće. Tako je čovek mogao da deo snage, koju je ranije upotrebljavao za stvaranje bića jednakih njemu, upotrebi za usavršavanje svog sopstvenog bića. Snaga, kroz koju čovečanstvo sebi formira mozak koji misli, ista je ona pomoću koje se čovek u stara vremena oplođavao. Mišljenje je kupljeno jednopolnošću. Time što više ne oplođuju sami sebe, nego to rade uzajamno, ljudi mogu jedan deo svoje produktivne snage da usmere prema unutra i da postanu misaona stvorenja. Tako prikazuje muško i žensko telo po jedno nesavršeno oblikovanje duše prema vani; ali oni time postaju u svojoj unutrašnjosti savršenija stvorenja.

Sasvim lagano i postepeno izvršava se ovaj preobražaj sa čovekom. Malo-pomalo se pored starih dvopolnih ljudskih oblika pojavljuju mladi jednopolni oblici.

Ponovo je to neka vrsta oplodnje, koja se tu pojavljuje u čoveku, kada on postaje biće duha. Unutrašnji organi, koji mogu da se izgrade kroz preteklu duševnu snagu, bivaju oplođeni duhom. Duša je u sebi samoj dvočlana: muško-ženska. Tako je ona oblikovala u stara vremena takođe svoje telo. Kasnije ona može da oblikuje svoje telo samo tako, da ono za spoljašnje zajedno deluje sa nekim drugim telom; ona sama time dobija sposobnost da zajedno deluje sa duhom. Za spoljašnje, biva čovek ubuduće oplođen izvana, za unutrašnje iznutra, kroz duh. Može se sad reći da muško telo ima žensku dušu, a žensko telo mušku dušu. Ova unutrašnja jednostranost u čoveku postaje izjednačena kroz oplodnju sa duhom. Jednostranost se ukida. Muška duša u ženskom telu i ženska duša u muškom telu postaju obe opet dvopolne kroz oplodnju sa duhom. Tako su muškarac i žena različiti u spoljašnjem obliku; u unutrašnjem se njihova duševna jednostranost zaokružuje u harmoničnu celinu. U unutrašnjem se duh i duša stapaju u jedno jedinstvo. Na mušku dušu u ženi deluje duh ženski i čini je tako muško-ženskom; na žensku dušu u muškarcu deluje duh muški i obrazuje je isto tako muško-ženskom; Čovekova dvopolnost se povukla iz spoljašnjeg sveta, gde je bila postojala u predlemurskom vremenu, u čovekovu unutrašnjost.

Vidi se, da čovekova viša unutrašnjost nema nikakve veze sa muškarcem i ženom. Pa ipak, unutrašnja jednakost dolazi iz muške duše kod žene, i primereno tome iz ženske kod muškarca. Sjedinjenje sa duhom na kraju izdejstvuje jednakost; ali, da pre ostvarenja ove jednakosti postoji različitost: to uključuje jednu t a j n u ljudske prirode. Saznanje ove tajne je od velikog značaja za svu tajnu nauku. Jer je to ključ za važne zagonetke života. P r i v r e m e n o  n i j e  d o z v o l j e n o  d a  s e  s k l o n i  v e o  k o j i  p r e k r i v a  o v u   t a j n u …

Tako se fizički čovek razvio od dvopolnosti do jednopolnosti, do razdvajanja na muškarca i ženu. I time je čovek postao takvo duhovno biće, kakvo je sada. Ali, ne sme se verovati, da i ranije nije bilo saznajnih bića koja bi se nalazila u vezi sa Zemljom. Ako se prati Akaša-hronika, svakako se pokazuje, da je u prvo lemursko vreme kasniji fizički čovek kroz svoj dvostruki pol bio sasvim drugačije biće, nego što je ono koje se danas označava kao čovek. On nije mogao da poveže nikakva čulna opažanja sa mislima: on nije mislio. Njegov život je bio nagonski. Njegova duša se ispoljavala jedino u instinktima, požudama, animalnim željama i tako dalje. Njegova svest je bila  s n o l i k a; živeo je u  p r i g u š e n o s t i. – Ali, postojala su i druga bića usred ovog čovečanstva. Prirodno, ona su takođe bila dvopolna. Jer pri tadašnjem stanju razvoja Zemlje, nije se moglo stvoriti nijedno muško ili žensko ljudsko telo. Za to su još nedostajali spoljašnji uslovi. Ali, postojala su druga bića koja su uprkos dvopolnosti mogla da steknu saznanje i mudrost. To je bilo moguće time, da su ona prošla kroz sasvim drugi razvoj u nekoj još daljoj prošlosti. Njihovoj duši je bilo moguće to, da se oplodi s duhom, bez da tek dočeka razvoj unutrašnjih organa fizičkog tela ljudi. Sadašnja ljudska duša može samo uz pomoć fizičkog mozga da misli ono, što ona prima izvana kroz fizička čula. Tako je to doneo sa sobom čovekov duševni razvoj. Ljudska duša je morala da čeka, dok se nije pojavio mozak kao posrednik sa duhom. Bez ovog zaobilaznog puta, bila bi o v a duša ostala bez duha. Ona bi bila zaustavljena na stepenu snolike svesti. Drugačije je to bilo kod označenih nadljudskih bića. Njihova duša je na ranijim stepenima razvila duševne organe, kojima nije trebalo ništa fizičko da bi došli u vezu sa duhom. Njihovi saznanje i mudrost bili su n a d č u l n o stečeni. Takvo saznanje naziva se intuitivno. Sadašnji čovek dolazi do takve intuicije tek na nekom kasnijem stepenu svog razvoja, kada mu ona omogućava da bez čulnog posredovanja stupi u dodir sa duhom. On mora da prođe zaobilaznim putem kroz čulnu materijalnost. Ovaj zaobilazni put naziva se spuštanje ljudske duše u materiju ili popularno „istočni greh“. – Zbog nekog ranijeg razvoja drugačije vrste, nadljudskim prirodama nije trebalo da sudeluju u ovom spuštanju. Budući da je njihova duša već postigla viši stepen, svest im nije bila snolika, nego unutrašnje jasna. Shvatanje saznanja i mudrosti kroz njih bilo je v i d o v i t o s t, kojoj nije bilo potrebno nijedno čulo i nijedan organ mišljenja. Mudrost, prema kojoj je izgrađen svet, neposredno je zračila u njihovu dušu. Time su ta nadljudska bića mogla da budu vođe mladog čovečanstva koje se još nalazilo u prigušenosti. Ona su bila nosioci „prastare mudrosti“, za čije razumevanje čovečanstvo tek treba da se izbori na nagoveštenom zaobilaznom putu. Ona su se razlikovala od onoga što se naziva čovek, time što ih je mudrost obasjavala kao nas sunčeva svetlost, kao slobodan dar „odozgo“. „Čovek“ je bio u drugačijem položaju. On je morao sebi da stekne mudrost kroz rad čula i rad organa mišljenja. Ona mu najpre nije pridošla kao slobodan dar. On je morao d a  j e  ž e l i. Samo ako je u čoveku živela ž u d n j a za mudrošću, tada ju je on sebi zaradio kroz čula i organ mišljenja. Tako je u duši morao da se probudi novi nagon: žudnja, ž e l j a  z a  z n a n j e m. Ovu želju ljudska duša nije mogla da ima na svojim ranijim stepenima. Njeni nagoni su išli samo prema oblikovanju onoga što je spoljašnje primilo formu, što se u njoj odigralo kao snoliki život; ali ne prema saznanju spoljašnjeg sveta, ne prema znanju. Sa polnim razdvajanjem pojavljuje se prvi nagon za znanjem.

Nadljudskim bićima postala je mudrost znana na putu vidovitosti upravo time, jer nisu nosili ovu želju za njom. Ona su čekala, dok mudrost nije zasjala u njima, kao što mi iščekujemo sunčevu svetlost, koju ne možemo da stvorimo u noći, nego nam mora doći sama ujutro. – Želja za znanjem je proizvedena upravo time, da duša izrađuje unutrašnje organe (mozak itd.), kroz koje ona prelazi u posed znanja. To je posledica toga, da jedan deo duševne snage ne radi više prema van, nego prema unutra. Nadljudska bića pak, koja nisu izvršila ovo razdvajanje svojih duševnih snaga, usmeravaju čitavu svoju duševnu energiju prema van. Njima stoji otuda na raspolaganju i ona snaga prema van za oplodnju kroz duh, koju „čovek“ okreće prema unutra za gradnju saznajnih organa. – Sad je ona snaga, pomoću koje se čovek okreće prema van‚ da bi delovao zajedno s nekim drugim, l j u b a v. Nadljudska bića su usmerila svu svoju l j u b a v prema van, da bi pustila ulivanje svetske mudrosti u svoje duše. „Čovek“ pak može prema van da usmeri samo jedan deo. „Čovek“ je postao čulan; i s tim je njegova ljubav postala čulna. On uskraćuje deo svog bića spoljašnjem svetu, koji okreće na svoju unutrašnju izgradnju. I time je dato ono što se naziva s e b i č n o s t. Kada je „čovek“ postao u fizičkom telu muškarac ili žena, mogao je da se preda samo sa jednim delom svog bića; s drugim se odvojio od sveta koji ga okružuje. Postao je sebičan. I sebično je postalo njegovo delovanje prema van, sebična njegova težnja prema unutrašnjem razvoju. On je voleo, jer je ž e l e o, i on je mislio, jer je isto tako ž e l e o, naime znanje. – Kao nesebične prirode koje sve vole, stajale su vođe, nadljudska bića prema tom još detinjasto sebičnom čoveku. – Duša, koja kod njih ne boravi u muškom ili ženskom telu, je sama muško-ženska. Ona voli bez ž e l j e. Tako je volela nevina ljudska duša pre polnog razdvajanja; pa ipak ona tada nije mogla d a  r a z u m e, zato što je bila upravo još na podređenom stepenu, u snolikoj svesti. Ali, tako voli i duša nadljudskih bića, koja pak pored toga može d a  r a z u m e, zbog svog poodmaklog razvoja. „Čovek“ mora da prođe kroz sebičnost, da bi na jednom višem stepenu ponovo došao do nesebičnosti, tada međutim pri potpuno jasnoj svesti.

To je bio zadatak nadljudskih priroda, velikih vođa, da su mladim ljudima utisnuli svoj vlastiti karakter, karakter l j u b a v i. Oni su to mogli samo kod onog dela duševne snage, koja se usmerila prema van. Time je nastala č u l n a l j u b a v. Ova je stoga propratna pojava delovanja duše u nekom muškom ili ženskom telu. Čulna ljubav je postala snaga fizičkog ljudskog razvoja. Ova ljubav povezuje muškarca i ženu, ukoliko su oni fizička bića. Na ovoj ljubavi počiva napredovanje fizičkog čovečanstva. – Pomenute nadljudske prirode, imale su vlast samo nad ovom ljubavlju. Deo ljudske duševne snage, koji ide prema unutra i na zaobilaznom putu kroz čulnost treba da donese saznanje, uskraćuje se moći o n i h nadljudskih bića. Svakako, ona sama se nikada nisu bila spustila do razvoja odgovarajućih unutrašnjih organa. Ona su mogla da taj nagon prema van zaodenu u ljubav, jer su tu ljubav koja je delovala prema van, imala kao svoje sopstveno suštastvo. Na taj način je bio nastao jaz između njih i mladog čovečanstva. Ljubav, najpre u čulnoj formi, mogli su da usade čoveku; saznanje nisu mogli dati, jer njihovo vlastito saznanje nikada nije krenulo zaobilaznim putem kroz unutrašnje organe, koje je čovek sad kod sebe izgradio. Ona nisu mogla da govore nijednim jezikom, koje bi neko biće sa mozgom moglo razumeti.

Čovekovi unutrašnji organi, koji su pomenuti, postali su zreli za dodir sa duhom doduše tek na stepenu zemaljskog postojanja, koje se nalazi u sredini lemurskog vremena; ali, oni su jednom već bili obrazovani u nesavršenoj osnovi na mnogo ranijem stepenu razvoja. Jer duša je već u prethodnim vremenima prošla kroz fizička utelovljenja. Doduše, nije živela na Zemlji, nego na drugim nebeskim telima u zgusnutoj supstanci. Kasnije će biti izložene pojedinosti o tome. Sada treba da se kaže samo toliko, da su zemaljska bića ranije živela na drugoj planeti, gde su se prema postojećim okolnostima razvila tako daleko, kakva su bila, kada su stigla na Zemlju. Ona su supstance prethodne planete odložila kao neko odelo i, na tako postignutom stepenu razvoja, postala su čiste duševne klice sa sposobnošću da osete, da osećaju i tako dalje, ukratko, da vode onaj snoliki život koji im je još ostao svojstven na prvim stepenima njihovog zemaljskog postojanja. – Pomenuta nadljudska suštastva, vođe na polju ljubavi, bila su već i na prethodnoj planeti tako savršena, da im više nije bilo potrebno spuštanje do obrazovanja osnova onih unutrašnjih organa. – Ali, postojala su druga bića, koja nisu tako napredovala kao ove vođe ljubavi, koja su mnogo više na prethodnoj planeti još ubrajana u „ljude“, ali koja su tada požurila ispred ljudi. Tako su ona na početku formiranja Zemlje bila doduše dalje nego ljudi, ali ipak još na stepenu, na kome se saznanje mora sticati kroz unutrašnje organe. Ova bića su bila u posebnom položaju. Bila su predaleko, da prođu kroz fizičko ljudsko telo, muško ili žensko, ali ipak, ne još tako daleko, da mogu da deluju kroz punu vidovitost slično vođama ljubavi. Da budu  b i ć a  l j u b a v i, to još nisu mogla; da budu „ljudi“, to više nisu mogla. Tako im je bilo jedino moguće, da nastave svoj sopstveni razvoj kao polu nadljudi, ali uz pomoć ljudi. Ona su mogla da govore bićima sa mozgom, jezikom razumljivim za takva bića. Time je podstaknuta ljudska duševna snaga koja je bila okrenuta prema unutra, i mogla se povezati sa saznanjem i mudrošću. Tako je uopšte tek došla mudrost ljudske vrste na Zemlju. Pomenuti „polu nadljudi“ su mogli da troše ove ljudske mudrosti, da bi dostigli ono što im je još nedostajalo od savršenosti. Tako su postali uzročnici ljudske mudrosti. Zbog toga se ova bića nazivaju d o n o s i o c i  s v e t l o s t i (Lucifer). Dečije čovečanstvo imalo je dakle dvojake vođe: bića ljubavi i bića mudrosti. Ljudska priroda je bila razapeta između ljubavi i mudrosti, kada je primila svoj sadašnji oblik na Zemlji. Pomoću bića ljubavi bila je podstaknuta u fizičkom razvoju, pomoću bića mudrosti u usavršavanju u n u t r a š n j e suštine. Kao posledica fizičkog razvoja, napreduje čovečanstvo iz generacije u generaciju, obrazuje nova plemena i rase; kroz unutrašnji razvoj rastu pojedinci do unutrašnjeg savršenstva, postaju znalci, mudraci, umetnici, tehničari itd. Fizičko čovečanstvo stupa iz rase u rasu; svaka rasa ostavlja kroz nasledstvo sledećoj kroz fizički razvoj svoje čulno vidljive osobine. Ovde vlada zakon nasleđivanja. Deca nose u sebi fizičke karakteristike očeva. Iznad toga se nalazi duhovno-duševno usavršavanje, koje se može dešavati jedino kroz razvoj same duše. – I s tim se nalazimo pred zakonom duševnog razvoja unutar zemaljskog postojanja. Taj razvoj je povezan sa zakonom i tajnom r o đ e n ja  i  s m r t i.

Poglavlje knjige „I z  A k a š a-h r o n i k e“,  (GA 11,  W o r t 2006)

*********************************************************************************** 

                                  Iz knjige „Teozofija“

                                                                       Rudolf Štajner

Uvod

Kada je Johan Gotlib Fihte u jesen 1813. godine predavao svoju „nauku“, kao zreli plod jednog života posvećenog službi Istini, kazao je odmah u početku sledeće: „Ova nauka pretpostavlja potpuno novi unutrašnji čulni organ, kojim se vidi jedan novi svet, koji za obične ljude uopšte ne postoji.“ A zatim je pokazao na jednom poređenju, kako je to neshvatljiva njegova nauka onome ko hoće da ga ocenjuje predstavama običnih čula: „Zamislimo svet onih koji su slepi od rođenja, pa su im zato poznate samo stvari i njihovi odnosi što postoje preko čula dodira. Dođite među njih i govorite im o bojama i drugim odnosima koji postoje samo usled svetlosti i za onoga ko ima oči. To bi bilo pričanje o nečemu što za njih ne postoji, i bolje je ako vam to kažu, jer ćete tako ubrzo primetiti pogrešku i prestati da im uzalud govorite, ako već ne možete da im otvorite oči.“ Ko govori ljudima o takvoj stvari, na koju ukazuje Fihte u ovom slučaju, često se nalazi u položaju koji je sličan položaju onih koji imaju oči prema onima koji su slepi od rođenja. Ali, ove stvari su ipak one koje se odnose na čovekovo pravo biće i najvišu svrhu. I morao bi, prema tome, očajavati zbog čovečanstva onaj ko bi hteo verovati da je potrebno „prekinuti uzaludno govorenje“. Ni jednog trenutka čak, ne sme se sumnjati u mogućnost da se svakome „otvore oči“ za ove stvari, svakom ko za to ima dobru volju. Sa tom pretpostavkom su stoga govorili i pisali svi oni koji su u sebi osećali da im se razvio „unutrašnji čulni organ“, kojim su mogli upoznati pravo biće čoveka, skriveno spoljašnjim čulima. Zato je od najstarijih vremena, uvek iznova, govoreno o takvoj „skrivenoj mudrosti“. Ko je nešto od nje shvatio, oseća to znanje sigurnim, isto kao što su sigurni u predstave boja oni koji imaju zdrave oči. Za njega zato toj „skrivenoj mudrosti“ ne treba nikakvog „dokaza“. On pak zna, da ona ni ne treba nikakvog dokaza za onog kome se, kao i njemu, otvorilo „više čulo“. Njemu on može govoriti, kao što neki putnik može govoriti o Americi onima koji, doduše, nisu sami videli Ameriku, no o tome mogu sebi stvoriti predstavu, pošto bi videli sve što i on, kada bi im se za to pružila prilika.

Ali, ne treba da govori posmatrač natčulnoga samo istraživačima natčulnoga. On mora da uputi svoje reči svim ljudima. Jer on obaveštava o stvarima koje se tiču svih ljudi, i štaviše – on zna da niko bez znanja o tim stvarima ne može biti „čovek“ u pravom smislu reči. On i govori svim ljudima, pošto mu je poznato da ima raznih stepena razumevanja za to što on ima da kaže. On zna da ga mogu razumeti i oni koji su još daleko od trenutka kada će im se otvoriti sopstveno duhovno istraživanje. Jer, osećanje i razumevanje za istinu postoje u svakom čoveku. I on se obraća pre svega tom razumevanju koje može zasvetleti u svakoj zdravoj duši. On zna, takođe, da je u tom razumevanju snaga, koja mora postepeno da vodi do viših stepena saznanja. To osećanje, koje možda u početku ne vidi baš ništa od onoga o čemu se govori, ono je samo čarobnjak koji otvara „oko duha“. U tami se budi to osećanje. Duša ne vidi; no preko tog osećanja zahvata je moć istine; a zatim će istina postepeno doći duši i otvoriti joj „više čulo“. Nekom će za to biti potrebno kraće, drugom duže vreme; ko ima strpljenja i izdržljivosti, taj postiže cilj. Jer, mada se svako ko je fizički slep od rođenja ne može operisati, duhovno oko može biti otvoreno svakome i samo je pitanje vremena kada će se otvoriti.

Učenost i naučno obrazovanje nisu preduslovi za otvaranje ovog „višeg čula“. Naivnom čoveku se može ono otvoriti isto tako kao i naučno visoko obrazovanom. Ono što se u sadašnje vreme rado naziva „isključivom“ naukom, može za ovo postignuće često čak više da smeta nego da koristi. Jer, ta nauka po svojoj prirodi priznaje „stvarnim“ samo ono što je dostižno običnim čulima. I ma koliko da su velike njene zasluge u saznavanju te stvarnosti, kad ona proglašava merodavnim za svako ljudsko znanje ono što je za njenu nauku potrebno i primereno, onda ona stvara u isto vreme mnogo predrasuda, koje zatvaraju put ka višim stvarnostima.

Protiv ovog što je ovde rečeno, često će se prigovoriti da su jednom postavljene „neprekoračive granice“ čovekovom saznanju. Ne možemo preći preko te granice; zato se moraju odbaciti sva saznanja koja ne uzimaju u obzir takve „granice“. I smatra se svakako vrlo neskromnim onaj ko hoće da tvrdi nešto o ovim stvarima, za koje se smatra, da je činjenica da se nalaze s one strane granica čovekovih sposobnosti saznanja. Pri nekom takvom prigovoru uopšte se ne uzima u obzir da višem saznanju prethodi razvitak čovekovih snaga saznanja. Što se pre nekog takvog razvitka nalazi sa one strane granica saznavanja, to se posle buđenja sposobnosti koje dremaju u svakom čoveku, nalazi potpuno unutar oblasti saznanja. Jedno se, pri tome, svakako ne sme izgubiti iz vida. Moglo bi se reći: Čemu služi govoriti ljudima o stvarima za koje nisu probuđene njihove snage saznanja, dakle koje su njima samima još skrivene. No, ipak je pogrešan takav sud o tome. Potrebne su izvesne sposobnosti da bi se našle izvesne stvari o kojima se radi, ali pošto se nađu i saopšte, tada ih može razumeti svaki čovek koji hoće da primeni nepristrasnu logiku i zdrav osećaj za istinu. U ovoj knjizi se neće saopštavati druge stvari do one koje na svakog onog – u kome deluje svestrano mišljenje, nepomućeno nikakvom predrasudom i iskreno slobodno osećanje istine – mogu ostaviti utisak, da se preko njih može na zadovoljavajući način prići rešavanju zagonetki čovekovog života i pojava sveta. Postavimo li se samo jedanput na stanovište pitanja: postoji li jedno zadovoljavajuće objašnjenje života, ako je istinito ono što se ovde tvrdi? – naći ćemo da to potvrđuje život svakog čoveka.

Da bi neko bio „učitelj“ u ovim višim oblastima postojanja, svakako nije dovoljno da se za njih čoveku jednostavno otvori čulo. Za to je potrebna „nauka“ o tim oblastima, isto tako kao što je za poziv učitelja u oblasti obične stvarnosti potrebna nauka. „Više gledanje“ ne čini čoveka i „znalcem“ u duhovnom, kao što ga ni zdrava čula ne čine „naučnikom“ u čulnoj stvarnosti. A pošto uistinu sva zbilja – niža i viša duhovna – čini samo dve strane jedne te iste osnovne suštine, to će onaj koji je neznalica u nižim saznanjima svakako ostati to, najčešće, i u višim stvarima. Ta činjenica stvara osećanje neizmerne odgovornosti u onom ko se po (duhovnom) pozivu oseća pobuđenim da govori o duhovnim oblastima postojanja. Ona mu nalaže skromnost i suzdržanost. Ali, ona nikoga ne treba da sprečava da se bavi višim istinama, pa ni onoga, kome njegov ostali život ne daje povoda da se zanima običnim naukama. Možemo svakako kao ljudi izvršiti svoje zadatke, a da i ne razumemo nešto o botanici, zoologiji, matematici i drugim naukama. No, ne možemo u punom smislu reči biti „čovek“ a da se na neki način ne približimo biću i određenju čoveka u svetlu znanja o natčulnom.

Čovek ono najviše, prema čemu može pogledati, naziva „božansko“. I on mora svoje najviše određenje zamisliti tako da je, na bilo koji način, u vezi sa tim božanskim. Zato se može svakako i mudrost koja prevazilazi čulno, koja mu otkriva njegovu suštinu i time njegovo određenje, nazvati „božanska mudrost“ ili teozofija. Razmatranje duhovnih zbivanja u čovekovom životu i svemiru može se nazvati duhovnom naukom. Izdvoje li se iz nje, kao što je učinjeno u ovoj knjizi, naročito oni rezultati koji se odnose na duhovno jezgro čovekovog bića, onda se za tu oblast može upotrebiti izraz „teozofija“, pošto je on vekovima upotrebljavan u tom smislu. Na osnovu ovako naznačenog gledišta, data je u ovom spisu jedna skica teozofskog pogleda na svet. Njen pisac ne izlaže ništa što za njega nije činjenica, na sličan način kao što je neki doživljaj spoljašnjeg sveta činjenica za oči, uši i običan razum. Radi se o doživljajima koji postaju dostižni svakom onom čoveku, koji se odlučio da ide „stazom saznanja“ opisanom u posebnom odeljku ovoga spisa. Na pravilan način se odnosimo prema stvarima natčulnoga sveta kada pretpostavimo, da zdravo mišljenje i osećanje može da razume sva prava saznanja koja dolaze iz viših svetova i da smo, polazeći od takvog razumevanja i time postavljajući sigurnu osnovu, učinili i važan korak do svoga gledanja, mada, da bismo to postigli, mora pridoći i nešto drugo. A zatvaramo sebi vrata do pravog višeg saznanja kada preziremo taj put i isključivo na drugi način hoćemo da uđemo u više svetove. Načelo: priznati više svetove tek pošto smo ih sami gledali, prepreka je za to gledanje. Volja da zdravim mišljenjem prvo razumemo ono što se kasnije može gledati, unapređuje to gledanje. To oslobađa iz začaranosti važne snage duše koje vode „sazrevanju vidovitog čoveka“.

(„Teozofija“ GA 9, Wort 2005)

 

 

                                                             Copyright © 2000-2024 by WORT